Malo je onih koji danas znaju ko je bila Zagorka Mićić. Rođena je u Obrenovcu 1903. godine, u uglednoj, imućnoj porodici. Završila je studije filozofije na Beogradskom univerzitetu, a potom u Berlinu studirala psihologiju. Kada je zbog bolesti morala da prekine studije, posle duže pauze, odlučila je da se upiše na Frajburški univerzitet.
Tu je imala priliku da na samom izvoru stiče znanje iz fenomenologije, da sluša predavanja njenog utemeljivača, Edmunda Huserla. Zainteresovana njegovom mišlju, koja je tada bila u centru evropske pažnje, uz pomoć kolega uspela je da od Huserla lično dobije dozvolu da posećuje njegove seminare i učestvuje na sastancima koje je on organizovao u svojoj kući, a na kojima su prisustvovali ugledni evropski filozofi i naučnici, ali i mlađi filozofi… Ovi sastanci, kako je često govorila profesorka Mićić, ostali su “nezaboravni”. U dogovoru s Huserlom, koji joj je odredio za mentora svog asistenta Eugena Finka, počela je da piše doktorsku disertaciju o fenomenološkoj teoriji nauka (Wissenschaftlehre). Međutim, politička zbivanja u tadašnjoj Nemačkoj, a i čitavoj Evropi, kao i lični razlozi, primorali da su je da prekine rad na pisanju disertacije koju je trebalo da odbrani kod Huserla. Došla je u Beograd.
Kada je shvatila da je politička situacija sve teža i da se u Frajburg ne može vratiti, odlučila je da prikaže Huserlovu fenomenologiju kod nas. Napisala je doktorsku disertaciju, pod naslovom Fenomenologija Edmunda Huserla, i odbranila je na Beogradskom univerzitetu 1934. godine, a objavila tri godine kasnije. Autor predgovora za ovu knjigu, Eugen Fink, istakao je da je Zagorka Mićić “dugim intenzivnim studiranjem, pod ličnim rukovodstvom profesora Huserla, stekla neobično poznavanje fenomenološke misli i uz to sposobnost samostalnog fenomenološkog mišljenja”. Njen prethodni rad o fenomenološkoj teoriji nauka, ne samo da je ostao nezavršen, već je i izgubljen prilikom bombardovanja Beograda. Kasnije je često govorila da mnogo žali što se ovom problematikom nije dalje bavila.
U svom stanu organizovala je “Filozofske diskusione sastanke kod Zage”, nedeljom posle podne 1937/38. godine, ali i posle rata, na koje su dolazili i mladi filozofi kojima je profesorka Mićić nesebično prenosila svoje znanje. Jer, pored naučnog, ona je imala svoj jasan prosvetiteljski program, koji je ostvarivala na razne načine, kad se to moglo i kad su joj prilike bile naklonjene, ali nije odustajala ni onda kad se sve okrene protiv. Pokušavala je da u našu kulturnu sredinu prenese iskustva i način rada velikih evropskih mislilaca. Bila je (uostalom, kao svi prosvetitelji) veoma kritična prema svojoj sredini i imala hrabrosti da pedesetih godina otvoreno kaže: “Jasno je da su veze naše građanske klase sa Evropom veoma bliske, da je evropska buržoazija njoj uglavnom služila kao uzor, ali mi smo tamo i učili, ne samo imitovali”. Njenoj samokritičnosti i perfekcionizmu smetalo je nešto što je, nažalost, do današnjeg dana aktualno: “Kod nas vlada čudno shvatanje o ocenjivanju naučnih kadrova – uvek se pita koliko je neko objavio radova, a ne kakvi su ti radovi” (NIN, 3. januar 1954.). Možda su njene kritike bile uzrok tome što je Savet Filozofskog fakulteta u Beogradu početkom pedesetih godina odbio da je primi za nastavnika filozofije, mada u evropskim filozofskim krugovima njeno ime nije bilo nepoznato. Osim toga, bila je i jedan od inicijatora Srpskog filozofskog društva (1938) i član Internacionalnog društva za fenomenološka istraživanja.
Zagorka Mićić nije se bavila jedino pitanjima fenomenologije. Posle rata prihvatila je marksizam, ali samo kao jedan od filozofskih pravaca. Bavila se komparativnim proučavanjima fenomenologije i marksizma. “Kao samostalan i kritički mislilac i kao ličnost istinske kulture, ostala je izvan naših grupnih i ličnih idejnih sukoba i obračuna i nezvaničnih i zvaničnih diskriminacija ovih ili onih filozofa: svaki dogmatizam i apologetika bili su joj takođe strani i neprihvatljivi” (Bogdan Šešić).
Do 1954. godine predavala je filozofiju u Gimnaziji u Obrenovcu i VII muškoj u Beogradu, a potom, sve do 1972. godine, istoriju filozofije i logiku na Filozofskom fakultetu u Skoplju. U to vreme napisala je i objavila nekoliko knjiga i veći broj eseja i članaka. Po odlasku u penziju prof. Zaga Mićić se vratila u Beograd.
U Obrenovcu se niko dosad nije setio da bi jedna ulica mogla da nosi ime sigurno najveće intelektualke ovog grada. Istina, ostalo je sasvim malo starih Obrenovčana koji se sećaju Zagorke Mićić, ali nadam se da će se neko setiti i predložiti čelnicima grada da to učine. Time bi pokazali poštovanje prema duhovnim vrednostima, a njega je našem društvu sve manje.
Lična sećanja
Moje sećanje na prof. Zagorku Mićić seže do najranijeg detinjstva. Kuća, u kojoj su posle rata živeli Mićićevi, nalazila se na samom početku glavne ulice u Obrenovcu, preko puta kuće mojih roditelja. U sećanju je ostala slika jednostavno i elegantno, više sportski, obučene gospođe, kratke prosede kose, energičnih pokreta, zvonkog glasa i smeha, koji će sačuvati do kraja života. Krajem sedamdesetih godina, posle četvorogodišnjeg boravka u Krakovu, ja sam se ozbiljno posvetila prevođenju. Autor mog prevodilačkog prvenca bio je čuveni poljski fenomenolog Roman Ingarden. U to vreme stanovala sam u Kolarčevoj i ona mi je ponekad iz Novog Beograda dolazila u posetu. Veoma se iznenadila kad je saznala da prevodim Ingardena, koga je poznavala još iz vremena kada je studirala u Frajburgu. Kao neiskusni prevodilac, nisam ni slutila kakve ću probleme imati s prenošenjem njegovih dugih i komplikovanih rečenica i pojedinih filozofskih izraza na naš jezik. Za pomoć sam mogla da se obratim najboljem poznavaocu Ingardena kod nas. Njene primedbe bile su mi uvek dragocene. Volela je da priča o svom boravku u Frajburgu, naročito o filozofskim diskusijama u Huserlovoj radnoj sobi, punoj knjiga, za zelenim stolom, na kojima su učestvovali i Eugen Fink, Roman Ingarden, Van-Breda, Martin Hajdeger…
