Toliko je zaboravljenih, skrajnutih, potrtih, zanemarenih. Dug bi bio spisak imena onih koji su zadužili ovaj narod, a bili su kažnjeni zaboravom. Nepravde su bivale istorijske, ideološke, političke, ponekad i ničim posebnim izazvane, no veliki naši sunarodnici ostaše bez zasluženog respekta. Bilo je i onih koje ni doba čiji su savremenici bili nije prihvatalo, razumelo, podržalo. “Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkano u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo”. Skloni smo zaboravu i činjenju nepravdi, činjenica je. Svaki pokušaj i delo ka ispravljanju ove neslavne tradicije mora svedočiti o tome da poštujemo ono što nam je u amanet ostavljeno: njima u čast, a nama, makar i s istorijskim zaostatkom, na ponos i radost zbog ispunjene obaveze da istražimo i sačuvamo prošlost za ono vreme što će tek postati istorija. Samo na taj način ostaće za nezaborav.

Danas prisustvujemo jednoj u nizu, nadam se, prilika kojima se mi sadašnji, i ovdašnji, sećamo jednog od takvih velikana: Živojina Perića, rođenog u Stublinama nadomak Obrenovca, Živojina Perića uvaženog profesora i dekana beogradskog Pravnog fakulteta, Živojina Perića, počasnog doktora prava na Lionskom univerzitetu, Živojina Perića, narodnog poslanika, Živojina Perića počasnog člana Srpske kraljevske akademije. Moglo bi se još nabrajati.

Rodna kuća Živojina Perića, nalazi se u selu Stubline, gde je rođen 3. januara 1868. godine kao naslednik Milisava, zemljoradnika i Pelagije. Izrazito bistar još kao dečak, za školu je bio nadaren, i s uspehom je završava (osnovnu u rodnom selu i Obrenovcu, gimnaziju u Valjevu i Beogradu). Omogućila mu je imućna i mnogočlana porodična zadruga da se potom otisne u Pariz, na studije prava. S diplomom u rukama vraća se u Srbiju i započinje činovničku službu u Ministarstvu finansija, potom nastavlja u Ministarstvu inostranih dela, te kao sudski pisar, sudija i sekretar u Ministarsvu pravde. Godine 1898. biva izabran za univerzitetskog profesora prvo Velike škole, a od 1905. Beogradskog univerziteta, gde će ostati sve do penzionisanja 1938. godine. U analima Pravnog fakulteta ostaće zabeležen kao vanredni i redovni profesor Građanskog sudskog postupka, Privatnog međunarodnog prava i Građanskog prava, i dekan 1908. i 1909, kao i od 1912-1919. godine. Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije, profesor Haške akademije za međunarodno pravo i predavač u Lionu, Parizu i Briselu. Autor je knjiga, rasprava, studija, separata, udžbenika, eseja i članaka iz gotovo svih oblasti prava, neretko pisanih i na nekoliko stranih jezika, počev od 1894. godine. U bibliografiji radova Živojina Perića publikovanoj 1938. godine u “Arhivu za pravne i društvene nauke”: organu Pravnog fakulteta Univerziteta beogradskog navedeno je više od 600 jedinica. U fondovima biblioteka u Srbiji, danas, čuva se više od 180 njegovih autorskih dela (neka su nastala u koautorstvu) i veliki broj članaka objavljenih u stručnoj periodici i štampi. Neka od tih dela izložena su u postavci priređenoj upravo za današnju priliku. Arhivski centri baštine građu o Periću i njegovom delovanju i predstavljaju nezaobilazna mesta svim zainteresovanim istraživačima. Bio je član i mnogih naučnih društava u zemlji i Evropi. U evropskim naučnim krugovima bio je visoko cenjen, te je 1933. godine izabran za počasnog doktora prava na Lionskom univerzitetu. Namera Saveta Pravnog fakulteta, da ga (uz Slobodana Jovanovića) izabere za počasnog doktora nauka, ostala je bez konačnog ishoda zbog početka Drugog svetskog rata. Iako je pisao dela iz različitih oblasti prava, posebno se zanimao za građansko i zadružno pravo. U radu ga je krasila naučna preciznost i pedantnost, čvrsta formalna logika, izrazita veština tumačenja, egzaktnost i ukazivanje na brojne korišćene izvore.

Perić je, osim većeg broja političkih rasprava i članaka, bio i aktivni učesnik u političkom životu Srbije, naročito posle 1901. godine. Bio je jedan od lidera Srpske napredne stranke i bio ubeđeni legalista i pacifista. U periodu od 1908. do 1912. godine bio je narodni poslanik za grad Šabac. Kao strog formalista u pravu, Perić je bio neshvaćen od naše sredine po svojim političkim idejama. Poznato je da je bio protiv kralja Aleksandra Obrenovića i da je odbio njegov poziv da bude ministar pravde. Uprkos tome, ipak je posle državnog udara i ubistva kralja i kraljice, žestoko osuđivao protivnike zaverenika. U tome je, takođe, bio dosledan do kraja, obnavljajući revnosno svake godine krivičnu prijavu, kako ne bi nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. Pored toga, pisao je članke, katkad i pod pseudonimom (Garik), u kojima je napadao posebno radikale zbog njihove umešanosti u prevratu i pogubnih posledica koje su uticale na ugled naroda i države u zapadnoj Evropi.

Profesor Perić će ostati nepokolebljivi zagovornik evropskih integracija sve do kraja svog života. Značajno je istaći, pre svega, povod nastanka moderne inicijative evropskog ujedinjenja, kao i uslove pristupanja Srbije ovim integracijama koje su nam ostavili u nasleđe naši veliki preci. U vreme Aneksione krize, a svestan opasnosti od “jednog opšteg evropskog rata”, bio je jedini narodni poslanik koji je glasao protiv protestne rezolucije Austro-Ugarskoj. Zbog toga je i tada i kasnije trpeo žestoke kritike, jer obični ljudi nisu mogli da shvate ono što je odavno imao na umu i što je bila osnova njegovog pacifizma: da evropski sukobi imaju najteže posledice i po Evropu i, naročito, po male narode.
U periodu između dva svetska rata dokazivao je da loše stanje u Evropi proizlazi iz raspada Austro-Ugarske i da bi trebalo, kao zamenu, stvoriti neku vrstu dunavske zajednice država. U takvim idejama bio je veoma uporan, tako da ga je zbog toga, “naša sredina često grubo ismejavala”. Zbog svog austrofilskog stava smatrao je da se nikako ne sme voditi politika uperena protiv Austrougarske, niti polagati velike nade u Rusiju. Smatrao je da Srbija treba da usmeri političku akciju u pravcu Stare Srbije i Makedonije, nikako prema Bosni i Hercegovini. U skupštini je tvrdio da je demokratija teorijski pogrešna i štetna, pa da bi Srbija zbog demokratije mogla da izgubi karakter države. Napadao je apsolutizam skupštine kao štetan, neodgovoran i mnogo gori sistem nego apsolutizam jednog čoveka. Kada je Srbija u Balkanskim ratovima oslobodila Staru Srbiju i Makedoniju zalagao se da Srbija traži podršku od Trojnog saveza, a nikako ne od Rusije. Smatrao je da je najbolje da se u novooslobođenim oblastima zadrži vojni režim, sve dok se ti krajevi dovoljno ne kultivišu. Januara 1914. osnovao je Konzervativnu stranku. Tokom Velikog rata u leto 1915. zalagao se za priključenje Srbije Austro-Ugarskoj.

Prof. Perić se u svojim radovima rukovodio idejom autoriteta državne vlasti, idejom prava pojedinca, kao i idejom pacifizma. Otuda i njegov otpor upotrebi nasilnih sredstava, kao što su ratovi, revolucije ili državni udari. Bio je, dakle, jedan od pionira ideje formiranja Evropske unije koja bi ipak trebalo da bude samo prelazna faza ka, kako bi on to rekao, “Opštoj Državi Čovečanstva”.

Jugoslaviju je video kao federativnu državu i sugerisao da je treba organizovati na osnovu pokrajinskih granica kakve su bile 1918. Zanimljivo je da je Perić još 1923. federativnu Jugoslaviju video kao savez šest jedinica, s određenim stepenom suverenosti. U tom bi savezu, smatrao je, bile bi Srbija (s Makedonijom i Vojvodinom), Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska sa Slavonijom, Slovenija i Dalmacija.

Bio je oženjen Marom Petrović, sestrom Mihaila Petrovića Alasa. Živeli su zajedno na Kosančićevom vencu, sve do njihovog odlaska kod ćerke Vukosave u Švajcarsku 1943. godine. Umro je u tuđini, u Oberurnenu 12. septembra 1953. godine.

Živojin Perić, jedan je od najpoznatijih srpskih pravnika svih vremena, sa izuzetnom evropskom i međunarodnom reputacijom. Njegov prosvetni, pedagoški i naučni rad čini ga jednim od svetionika u našoj pravnoj nauci. No, njegov obiman rad zaslužuje da bude mnogo više proučen i tumačen nego što je to bio slučaj do sada. Oni koji su to činili, svi odreda velika imena naše pravne nauke, doprineli su njegovo delo pozicioniraju na mesto koje mu pripada. Lep primer je i anfiteatar broj 3 beogradskog Pravnog fakulteta koji nosi ime Živojina Perića od početka devedesetih, kao i osnovna škola u njegovom rodnom selu Stubline. S ponosom još jednom ističemo da Živojin Perić potiče s ove naše posavske zemlje, koju je zauvek nosio u srcu.

U povezivanju “suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu” današnjim činom ukazujemo mu dostojnu pažnju i činimo jedan mali, ali ipak iskorak u nastojanju da ga ovenčamo nezaboravom.

Pročitano 3. aprila 2016. godine na svečanosti povodom otkrivanja biste Živojinu Periću

Ivana Janošević

Comments

comments