Dame i kavaljeri

rodjendanska-tortaProslavljati rođendan u Obrenovcu pre trideset i nešto godina nije bilo jednostavno. Danas su slavljenicima i njihovim roditeljima na raspolaganju klubovi, igraonice, rođendaonice i slično, a mi smo morali da se uzdamo u dobru volju naših roditelja da na par sati napuste toplo porodično gnezdo i da ga prepuste svojim mezimicama i mezimcima i njihovim drugarima, ili da se povuku u drugi deo stana ili kuće i da nas ne ometaju u proslavi.
Proslave rođendana u vreme kada smo bili osnovci bile su neka vrsta matine okupljanja koja su počinjala u ranim poslepodnevnim satima, a završavala su se do prvog mraka. Dolazili smo tačno na vreme, obučeni u najlepšu odeću namenjenu za neki svečani izlazak. Za rođendan smo poklanjali jedni drugima knjige, ploče, sveske, albume za slike, bombonjere i slično. Nakon što bi se svi gosti okupili, slavljenik, ili njegova mama, uneli bi poslužavnike sa čuvenim rođendanskim “sendvičima”, koji su, u stvari, bili kriška hleba namazana majonezom, sa dva koluta šunke, sitno izrendanim kačkavaljem i komadima kiselih krastavčića. Za piće su nam na raspolaganju bili “Vita-sokovi”, eventualno “Kokta” (piće naše i vaše mladosti) i “Jupi”, dok su “Koka-kola” i “Pepsi” bili misaone imenice. Rođendanska torta, obavezno je bila sa svećicama, najčešće plazma, i to sa čvrsto umućenim šlagom odozgo. Normalno, sledilo je duvanje svećica i rođendanska pesma, a onda i fotografisanje “smenom 8” ili “polaroidom” u koji smo gledali sa nevericom. Pritisneš dugme i za par sekundi eto slike. Naravno, slike su ostajale slavljeniku, a mi smo mogli da ih gledamo samo iz njegove ruke, da se ne izmaste.

Muzika se puštala sa gramofona, slušali su se “ABBA”, “Novi fosili”, Čola, i nezaobilazna “Srebrna krila” sa Vladom Kalemberom. Priznajem da sam ga potajno mrzeo jer su skoro sve devojčice bile zaljubljene u njega. Mada, sećam se da je je moj prvi javni nastup u prvom razredu osnovne bio vezan za njega. Tada sam pred celim odeljenjem, bez blama, otpevao, i to promuklim glasom, njihov veliki hit “O Ana”. Iz sadašnje perspektive mislim da sam već tada shvatio da nisam neki estradni tip, iako je moj nastup izazvao sveopšte oduševljenje celog razreda i učiteljice Stane. Bilo je to vreme prvih, neveštih stiskavaca, sa rukama strogo oko struka, popriličnim rastojanjem između igrača i pokretima koji su više ličili na puko klaćenje nego na ples. E, a kada smo otkrili “Čorbu” i “Dugme”… zbog preglasne muzike su hteli da nas biju, kako komšije, tako i roditelji…

Najviše sam se radovao rođendanima moje najbolje drugarice Sandre, po koju sam redovno, svakog dana, dolazio da zajedno idemo u školu. S obzirom na zimski ambijent u februaru mesecu, uvek smo se okupljali u nevelikoj dnevnoj sobi njene kuće, u kojoj je pored velike police sa, za mene tada neverovatnim brojem knjiga, dominirao pijanino na kome nam je Sandra pokazivala svoj raskošni talenat. Zahvaljujući čika Stevi koji je radio u inostranstvu, Sandra je u to vreme imala pravo čudo tehnike, video rikorder marke “JVC”, sigurno jedan od prvih u varoši. Sandra je između dva rođendana snimala “Pesmu Evrovizije”, “Igre bez granica” ili “Hit meseca”, pa smo po ko zna koliko puta mogli da uživamo u snimcima tih emisija. Kada bi se umorili od besomučnog premotavanja video kaseta i rasprave čija je haljina bila lepša na “Evroviziji”, igrali bi se “dame i kavaljera”. A, da… igrali smo i “fote”, a da li su bile masne, ne sećam se. U stvari, čisto sumnjam. Uostalom, možete misliti koliko su “masne” mogle biti u tim godinama! Poljubac je bio najveći izazov, i za one koji ljube, i za one koji su trebali da budu poljubljeni, a ponajviše za posmatrače, koji su pomno nadgledali regularnost.

Za igru “dame i kavaljera” bio je potreban podjednak broj devojčica i dečaka, a pri tom bi svaka devojčica i svaki dečak zamislio svog para. Onda prvo biraju jedni pa drugi, ili tako nekako. Ako se ispostavi da se izbor poklopio sa onim koga ste zamislili, kavaljer je mogao da poljubi damu u obraz. Da, da, u obraz… Jednom su nas roditelji uhvatili na delu, što je bio neviđen skandal, pa smo morali da promenimo pravila igre i da damu poljubimo u ruku. Za mene je ta igra bila traumatično iskustvo jer nikako nisam mogao da namestim da budem par sa Tamarom Ć., koja tada (za posle nije tema ove priče) uopšte nije primećivala moju naklonost, a što bi se u današnje vreme moglo prevesti kao kuliranje…

Znam samo da smo na jednom Sandrinom rođendanu zbog te igre napravili glupost koja je mogla skupo da nas košta, mada smo bili dobra deca. Soba je bila puna, na trosedu i dvosedu nije više bilo mesta, pa se nekolicina dečaka, a među njima i ja, našla na klaviru, tačnije rečeno oslonjena na njega. U žaru igre smo više gledali ko će koga da izabere i poljubi u ruku nego šta se dešava sa klavirom koji je pod našom težinom počeo da se naginje napred i da pada. Samo pukom srećom nije završio na našim leđima. Ni danas mi nije jasno kako. Sveopštu ciku zbog igre prekinulo je razbijanje staklenih vaza i činija koje su sa klavira padale na pod, što je Sandrinoj mami, tetka Branki, bilo dovoljno da uleti u dnevnu sobu. Kad je videla kako beli kao kreč stojimo u srči od razbijenog stakla, samo je smogla snage da vikne “Razlaz!!!”, a dame i kavaljeri nestadoše za čas. Posle se o tom događaju dugo pričalo u školi, a ja sam shvatio da nije lako biti kavaljer, posebno sa klavirom na leđima…

 

Dejan Kovačević 

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac nekad.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*