“Dogovoreno je u celom svetu…” – nastavnik Pera

15281159_1337000533011656_1408738857_nNije mi bilo prijatno kad sam na telefonu pročitao sledeću poruku: “Dejane Kovačeviću, javi se obavezno! Pozdrav! Tamara”. Nadrljao sam, prvo sam pomislio. Pročitala priču u kojoj sam je pomenuo i sad će da mi očita lekciju. Pozvao sam, a sa druge strane se začuo dobro poznat glas: “Dobra ti je ona priča… Da, baš dobra. Nego, kad ću ja da se pojavim u nekoj priči?”. “Pa ne znam, smislićemo nešto”, rekao sam zbunjeno. “Dooobrooo… Samo da znaš da imam nešto što će te zanimati. Kad bismo mogli da se vidimo? Za pola sata, može? Dogovorenooo!”.
Našli smo se u omiljenom kafiću. “Daj mi to što si spremila”, požurivao sam Tamaru dok je ona preturala po torbi u kojoj je bilo svega i svačega. “Evo ga… Deo istorije!”. U njenim rukama se nalazila sveska šarenih korica, na prvi pogled bi se reklo da je poprilično stara. Zaprepastio sam se kada sam na prvoj strani ugledao natpis “Leksikon”. “Iz koje je ovo godine?”, pitao sam. “1986, sedmi razred”. Gledam s nevericom. Okrećem strane sa uobičajenim pitanjima koja su se ponavljala u svim školskim leksikonima: “nešto za početak”, “zoveš se”, “omiljena grupa”, “omiljeni film”, “šta misliš o…” itd. Moju pažnju zaokupila je stranica na kojoj smo upisivali imena omiljenih nastavnika. Našla su se tu imena naše razredne Goce, Kaneta, Lepe Čanadžije i drugih, ali se, ipak, jedno ime najčešće ponavljalo: Pera Popović, nastavnik matematike. U tom momentu nas dvoje u isti glas počinjemo da ređamo rečenice koje je izgovarao i smejemo se do suza.

Generacije učenika iz “Posavaca” pamte i prepričavaju anegdote sa njegovih časova. Poznat po urnebesnim komentarima, poređenjima i epitetima kojima je obilato kitio sve one kojima je matematika bila slabija strana, “neradine” i one koji su hteli da budu mangupi. Dovoljno da stekne status legende! Njegov jednostavan, zdrav humor i neposredan odnos sa učenicima, koji je često dobijao i elemente bliskog fizičkog kontakta, činili su da njegove časove čekamo sa velikim nestrpljenjem, iako smo znali da ne stojimo baš najbolje sa konstrukcijama uglova, Pitagorinom teoremom, kvadratom binoma (“Kad te neko u po’ noći probudi ima da znaš: prvi na kvadrat plus dvostruki prvi puta drugi plus drugi na kvadrat”). Evo, pamtim i danas.

Nastavnika Peru pamtimo po dugom plavom radničkom mantilu koji je oblačio preko odela da bi ga zaštitio od mrlja od krede. Često je na časove dolazio blago povijen u leđima jer su ga mučili išijas ili reuma. Posmatrao nas je strogo preko naočara dok bi upisivao čas i vrteo glavom ako bi neko za to vreme pričao. Izvodeći nas na tablu da radimo zadatke često je voleo da kaže da zadatak treba tako da se radi da “kreda pršti”, mada je pred tablom prštalo sve drugo, samo ne kreda. Strašno ga je nerviralo kada bi neko iz straha ili od treme, nesvesno, kredu koju je držao u jednoj ruci ubadao u vlažan sunđer u drugoj ruci. Onda se na tabli naše pisanje ne bi videlo sve dok kreda ne počne da se suši. A tek ako se desi da zaboraviš da upišeš plus ili minus u zagradi ispred broja… pa kad pokušaš da to uradiš naknadno… Uh, tad je bilo baš napeto! Redovno bi onda usledio komentar izgovoren kroz zube “Šta ga kalemiš?!”. Sve su to pratile salve smeha svih učenika u odeljenju osim onog koji je u tom trenutku bio pred tablom i koji nije znao kako će se to propitivanje završiti. To je najbolje znao naš drug Joka koji je često umeo da bude i kolateralna šteta…

vul_5068

Pokušavajući da nam ukaže na neke opšteprihvaćene stvari u matematici, znao je da kaže da je to “dogovoreno u celom svetu”. A kada smo, pokušavajući da odgovorimo na neko pitanje, rečenicu počinjali sa “ja mislim” sasekao bi nas komentarom “nema ti šta da misliš, nisi na partijskom sastanku”. Još se prepričava događaj kada je jednom učeniku rekao da mu njegova ruka neće upisati prelaznu ocenu na kraju školske godine. Nekako se dogodilo da je baš u to vreme nastavnik Pera morao u bolnicu, te se dato obećanje i obistinilo: nije upisao prelaznu ocenu tom učeniku, ali je na veliku radost tog učenika to učinio nastavnik na zameni. Bilo je tu i upisivanja nule iz matematike u rubrici u dnevniku i koječega još. Mi iz odeljenja 8/4 pamtimo događaj sa jednog pismenog zadataka. “Posavci” su nekada kao Dan škole slavili 22. decembar, kada se proslavljao i Dan JNA, pa je povodom oba praznika pripremana svečana radio emisija u kojoj su učenici preko školskog razglasa čitali svoje radove, o školi i Armiji. Nekako uoči praznika, nastavnik Pera je zakazao pismeni zadatak jer se bližio kraj polugodišta. Podelio nam je vežbanke i počeo da diktira zadatke kada se iz zvučnika začuo glas učenika koji je najavljivao prazničnu emisiju. Mi oduševljeni zbog novonastale situacije. Ali, ta je sreća trajala vrlo kratko. Nastavnik Pera privuče klupu zidu, pope se na nju i iščupa kablove iz zvučnika: “Sad čitaj tvom tati!”. Mi se pogledasmo zabezeknuto i začu se smeh. Iako se trudio da sačuva ozbiljan izraz na svom licu, ispod njegovih brkova, požutelih od duvana, pojavio se širok osmeh. Zbog ovakvih i sličnih stvari smo ga obožavali, a siguran sam da je i on voleo sve svoje učenike.

“Sećaš se drugarske večeri?”, pitala me je Tamara. “Da, svaki put se naježim kad pomislim na to…”.
Kraj osmog razreda u Posavcima obeležili smo proslavom drugarske večeri u nevelikom holu škole. Četiri odeljenja, preko stodvadeset učenika, desetine nastavnika i učitelja. Događaj po kome pamtim ovo veče bio je trenutak kad je predstavnik našeg odeljenja pozvao nastavnika Peru da primi poklon. A onda je usledio višeminutni aplauz i ovacije svih učenika, iako je on predavao samo mom odeljenju. Mahao je rukama tako kao da je hteo da kaže da nema potrebe za tim, jer je on samo radio svoj posao.

Viđali smo ga i posle, kad smo postali srednjoškolci i studenti. Činilo nam se da se nije puno promenio, uvek raspoložen i spreman za kratki razgovor. Vozio je bicikl ili njegovu čuvenu belu “bubu”. Nastavnik Pera više nije sa nama, otišao je. Ali ga ne zaboravljamo.

I onda se setih događaja s početka moje nastavničke karijere, kada su dva učenika kojima sam bio razredni, pobegla kroz prozor sa časa matematike na kome je nastavnik Pera, iako penzioner, menjao odsutnu koleginicu. Sutradan sam ih pozvao na razgovor. Priznali šta su uradili, kažu žao im. “I meni je žao”, rekao sam im, “jer ne znate šta ste propustili…Vi ste pobegli sa tog časa matematike, a ja bih platio samo da mogu da opet budem na njegovim časovima”.

 

Dejan Kovačević

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovčani/ke.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*