Ukucajte na Guglu seoske novine. Pojaviće se samo jedne. Jedine seoske novine su u Srbiji, u Zabrežju kod Obrenovca. Pisaće tako i dalje, ali od pre neki dan neće vas tamo širokogrudo dočekivati njihov tvorac, Momčilo Srećković Moci (1948).
Moci je bio sve i svja jedinih seoskih i prvih besplatnih novina u zemlji Srbiji: direktor, glavni i odgovorni urednik, novinar, tehnički urednik, lektor, korektor, pa i daktilograf, sekretar, kurir Zabreških novina…
Zabreške novine štampane su u hiljadu primeraka. Polovina je deljena Zabrežanima, a preostalo Obrenovčanima, raznim institucijama, među kojima i u 52 ambasade.
Sećam se kada sam prvi put posetio Momčila Srećkovića u njegovoj kući u Ulici Zorana Belića 7. Do nje se dolazi kad se iz centra Zabrežja, gde su pošta i dom kulture, skrene desno pa prva ulica levo. Tako su mi objasnili. Ali me niko tada nije pripremio i na to da se redakcija Zabreških novina nalazi tik uz Mocijevu štalu s kravama. Potom se nadovezuju svinjci i kokošinjci.
Momčilo Srećković Moci gajio je isključivo domaće, stare rase svinja: mangulice, moravke, žujke… Uzgajao je starinske sorte kukuruza, rasad njegovog pradajza potiče još od pradede… Ni svinje, ni mleko nije prodavao. Svinje je poklanjao po nekom njegovom kriterijumu, a mleko su besplatno dobijala sva deca predškolskog uzrasta Zabrežja.
Zato što je neobičan, kod njega su svraćali znameniti ljudi. U poseti mu bio Dragan Đilas, ondašnji gradonačelnik Beograda, svraćala je glumica Branka Veselinović, novinari od Zaharija Trnavčevića do najmlađih i o njemu napravili niz emisija i tekstova, Vojislavu Koštunici poklonio je seme badema da ga zametne u Belanovici… Često mu je bio gost i Branko Ćopić.
Zabreške novine (foto: Slobodan Stojićević)Momčilo Srećković je šezdesetih godina bio dopisnik Večernjih novosti iz Obrenovca, nešto kasnije je sa Zoranom Modlijem, Ivanom Bekjarevim i još nekolicinom entuzijasta pokrenuo Studio B. Za saradnju sa ovom radio stanicom 1978. godine dobio je plaketu koju mu je lično uručio legendarni Duško Radović, tada predsednik Zbora radnih ljudi ovog radija. Politika je Mociju štampala knjigu o lekovitom bilju, Čajevi za zdravlje, a u pripremi je nekoliko knjiga, među kojima i Bukvar novinarstva. Kod njega je novinarski zanat peklo desetak mladih Zabrežana.
Redakcija je u maloj, ušuškanoj sobici punoj knjiga, fascikli, novina, fotografija i plaketa okačenih po zidovima. Osim što je hroničar, on je oko dve decenije bio i predsednik Mesne zajednice Zabrežje pa je dobio i ,,diplomu“, zvanje počasnog građanina Obrenovca. Godine 2013. bio je kandidat je za godišnju nagradu Grada Beograda za novinarstvo. Novine je počeo da izdaje 2004, kada je poželeo da obeleži 70-godišnjicu izlaska prvih novina u ovom selu. Te godine organizovao je proslavu dva veka srpske diplomatije kojoj su prisustvovale i visoke zvanice iz Beograda na čelu sa Predragom Markovićem, tadašnjim predsednikom Narodne skupštine Srbije. Od tada, Zabreške novine izlazile su jednom mesečno, gotovo redovno. Finasirao ih je sam uz pomoć dobrotvora. Svi saradnici pisali su besplatno: o medicini, penzionerskim i poljoprivrednim temama, sportu, beležili su anegdote, priče iz prošlosti, pa i stare recepte koje je zapisivala Srećkovićeva baba, ali bilo je i oštrih političkih komentara, sve pisano čistim srpskim jezikom gotovo bez tuđica. Po pismenosti i čistoti jezika nije mu bilo premca ni među velikim novinama.
Moci je sveznadar života Zabrežaja i Obrenovca. Prikupljao je i sakupio jedinstvenu arhivu dokumenata ovog kraja. Kod njega su dolazili studenti kojima su ta dokumenta bila potrebna za diplomske ili seminarske radove. Odnosili ali uglavnom nisu vraćali. Uprkos tome, toliko toga je prikupio da mu je arhiva ostala prepuna.
Sa odlaskom Momčila Srećkovića Mocija najverovatnije ugasiće se i Zabreške novine. Ipak, na drugačiji način, primereno novom vremenu, baklju kulturne misije preuzima Milan Katić, takođe član UNS-a, predvodnik Udruženja građana Perilo Zabrežje, u kojem je Moci bio predsednik Nadzornog odbora. Bez gotovo ikakve podrške lokalne samouprave, na čelu sa Katićem oni su stvorili festival, sa izložbama i performansima nastupaju u Bogradu, Novom Sadu, Zagrebu…
Ali, to je druga priča. Jedna priča je zatvorena, druga je nastavlja.
Autor: