Kafane odoše u istoriju

Sa lica obrenovačkih ulica odavno su nestali “Cincarin” i “Ribica” i niko se nije bunio. Potom su, uz pomoć domaćih izdajnika, Kinezi okupirali “Prvi maj”! I ponovo je bilo nikom ništa. E, sada su došli po “Central”!
Šalu na stranu, situacija je ozbiljna! Mnogo je mastila, novinarskog i ostalog, potrošeno u objašnjavanju i obrazlaganju proste činjenice kako je kafana u zemlji Srbiji osnovna poluga javnog mnenja, slobodne reči i misli, takoreći, stub demokratije. Nju, svakako, ne mogu u toj ulozi zameniti kafić, picerija ili, ne daj Bože, poslastičarnica. Pa, braćo moja, neka svako ko je bar jednom ušao u “Central” pokuša da zamisli lica koja je tamo video kako mirno i opušteno ćaskaju (ili se prepucavaju) uz šampite i limunadu!

S pravom se može reći da je Beograd preživeo nestanak mnogih znamenitosti, i da mu ništa ne fali: od stare kafane “Dardanele” pa do najnovijeg pogroma ,”Lipe”, “Šumatovca” i “Grmeča” (da pomenemo samo čuveni Bermudski trougao). Ali, Beograd je to, ima gde da se “vadi”, veliki je beli grad.

Samo, setićemo se slučaja ‘?’ (“Znak pitanja”), najstarije beogradske kafane, nadomak Saborne crkve. Hteli su da joj promene namenu, šta li, ali digoše se stalni gosti s perima i štafelajima, u jednoj, a čašicama i karafinglama u drugoj ruci, i “Znak pitanja” – ostade. Održavani su protesti, pisali su se leci i pamfleti, i uspelo se u osnovnoj nameri: neka se menjaju vlasnici, al’ na tom mestu mora da bude kafana, jer “Znak pitanja” je duša Beograda. Možda bi tako trebalo da bude i sa kafanom “Central” ili hotelom “Antonović” ako neko više voli pravo (prez)ime. U svakom slučaju, “Central” će ostati tu gde jeste, pa čak iako mu se nakratko promeni namena. Verujem da bi to moglo biti samo nakratko, jer je jedino normalno da na gradskom trgu bude i gradska kafana.

Ali, ali, avaj, ali! Zatvoriće se i “Sklonište”! (Samo malobrojna mesta imaju dušu kao kafe “Sklonište”).
Kafe “Sklonište” nije klasična kafana, ni klasičan kafić. A bivalo je i jedno, i drugo baš zahvaljujući tome što je imalo – “ono nešto”- poseban šmek koji se ne da rečima opisati, i koji ili osetiš kad neko vreme provedeš tamo ili ne osetiš. Ako ga osetiš, onda se “Skloništu” stalno vraćaš, kao Lesi . Ako nemaš vijugu da ga shvatiš, nije to onda bilo sklonište za tebe.

Nije mi bilo svejedno u početku kada je “Sklonište” bilo sasvim malo, ali opraštao sam mu tu početnu teskobu; nije mi bilo lako ni kad je bilo hladno (dok je još u ovim krajevima bilo zime), ali opraštao sam i to (popije se pokoji “antifriz” i – u redu je!); možda je najgore bilo to što je ventilacija bila i ostala loša i posle kratkog vremena provedenog u “Skloništu” odeća, do najtanjeg konca, stravično zaudara na duvan. Ali, i to sam bez većih problema praštao. I za čučavac koji me je godinama zapljuskivao kad god bih povukao vodu, i ponekog neljubaznog konobara, i za dobro domaće vino koga je bilo teško prestati piti, i šta ja znam šta sve još sam bez ikakvog napora praštao “Skloništu”, ali, ovo, da ga više neće biti – kako oprostiti?

Na mestu današnjeg “Skloništa” izgradiće se stambeno-poslovni objekat. A da li će u njemu biti novo “Sklonište”, videćemo.

Rđava je teorija da je staro bolje od novog (zar i ono što je staro nekada nije bilo novo?). Ipak, nema nove tradicije! Zato, valja sačuvati duh tradicionalne obrenovačke varoške kafane, a zgrada za kafane je bilo, starih il’ novih, i biće ih – dok je Obrenovčana.

 

Aleksandar M. Popović

Comments

comments

This entry was posted in Moj Obrenovac.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*