Kako (ni)smo postali srećno mesto – priča o Obrenovačkoj banji

Pričati ili pisati o Obrenovcu, a ne pomenuti Obrenovačku banju skoro da je nezamislivo. Sedam decenija pre nego što je Obrenovac postao poznat kao grad u kome je izgrađena najveća termoelektrana u Jugoslaviji, naša varoš se pročula po svojoj mineralnoj vodi i njenoj lekovitosti. Od tada do danas Obrenovac je prešao dug put od palanke kaljavih ulica do modernog grada. Menjale su se istorijske prilike, države menjale imena, ulice nazive, smenjivali se predsednici opština, a samo banja ostade na istom mestu. Čak i u istoj zgradi u kojoj je i nastala početkom dvadesetog veka. Da budemo iskreni, i ne pridajemo joj neki poseban značaj, jer je postala nešto što je sastavni deo našeg života.

Voda k’o voda, neko će reći, smrdi na pokvarena jaja. Ono, jest tako, ali kad letnja vrelina pritisne grad i kad nam stopala utanjaju u skoro pa rastopljeni asfalt, spas od letnjih vrućina tražimo na “cevki”. Tiskamo se tada ispod tuševa čekajući svoj red za rashlađenje pod mlazevima iz kojih šiklja ta ista voda. Hvalimo se bronzanom bojom koju smo dobili sunčajući se pored cevke. Mogli bi na tome da nam pozavide i oni koji letuju na Havajima, Sejšelskim ostrvima ili nekoj drugoj egzotičnoj destinaciji… A koliko je samo obrenovačke dece išlo na redovno kupanje u banju subotom i uoči praznika, koliko je veša oprano ili koliko je pasulja skuvano u banjskoj vodi, to niko ne može da izbroji.

A kako je nastala Obrenovačka banja? Čini se da je bila tu od vajkada, samo što mi to nismo znali. No, moglo bi se reći da smo za nju saznali sasvim slučajno, ili kako bi stari Latini rekli “Omnium rerum principia parva sunt“, što bi značilo “svim stvarima su počeci mali”. Kada bi nas Obrenovčane posmatrao neko sa strane, rekao bi sigurno da smo čudna sorta. Teško nam je, brate, ugoditi. Ili imamo vode previše pa ne znamo šta ćemo s njom (sećam se dobro 1981. ili 2014., a ostalih godina s poplavama ne, i to iz opravdanih razloga, jer tada nisam bio rođen), ili je nemamo dovoljno, kao što je bio slučaj krajem devetnaestog veka. E, upravo tu počinje naša priča. I pored toga što se nalazio na tri reke, Savi, Kolubari i Tamnavi, Obrenovac tog vremena oskudevao je u kvalitetnoj vodi za piće. Taj problem je naterao tadašnjeg predsednika opštine Timotija Novakovića, uglednog i bogatog stanovnika naše varoši, da pokrene inicijativu da se u centru Obrenovca iskopa bunar, odnosno da se napravi javna česma na kojoj bi se stanovništvo i putnici namernici snabdevali kvalitetnom vodom za piće.

Radovi na kopanju arteskog bunara su se brzo odvijali, pa je na dubini od 174 metra otkrivena voda, koja je pokuljala ka površini zemlje, na sveopštu radost svih varošana. Ali, ta radost Obrenovčana ubrzo nestade jer se ispostavilo da je voda imala neobičan miris. Zaudarala je, kako se u to vreme govorilo,”na pokvarena jaja”. Mislio je predsednik opštine da će se voda vremenom pročistiti, a smrad izvetriti, da će iz bušotine poteći čista voda za piće. To se, ipak, nije dogodilo. I kako to obično biva kod nas, počele su zlonamerne kritike, podsmesi i ogovaranja, ali gospodin Novaković nije klonuo duhom već se za pomoć obratio svom prijatelju Svetoliku Radovanoviću, profesoru Velike škole u Beogradu. Pozvali su čuvenog srpskog balneologa, stručnjaka za banje i termomineralne vode, doktora Marka Leka da dođe u Obrenovac i da izvrši analizu vode iz obrenovačkog arteskog bunara, što je on i učinio 18. jula 1899. godine. Tom prilikom doktor Leko je uzeo uzorke obrenovačke vode misleći da se radi o običnoj mineralnoj vodi, kojih je u Srbiji u to vreme bilo mnogo. Već posle prvih urađenih analiza oduševljeno je rekao: “Obrenovac je srećno mesto! Ovde će biti banja bolja od mnogih čuvenih banja u Nemačkoj!“. Naime, analize doktora Leka utvrdile su da je glavni sastojak vode natrijum-bikarbonat, uz značajan procenat sumporvodonika, koji joj je davao taj specifičan miris. S obzirom da su se u to vreme u hemiju razumeli samo malobrojni i veoma učeni, sva ta silna jedinjenja i elementi sadržani u vodi izazivali su sumnju, a i strah kod stanovništva. Da li se ova voda može koristiti za piće kao i obična voda, pitali su se Obrenovčani. Da ne bude samo da se badava kopalo i da je novac uludo potrošen…

Doktor Leko je smatrao da bi obrenovačka voda bila veoma dobra i za kuvanje i pranje, ali samo ako bi se oslobodila sumporvodonika. Vodu je trebalo samo sipati u posude, ostaviti je izvesno vreme da odstoji i da gas iz nje “izlapi” i posle toga se mogla koristiti kao i obična voda. Da bi dokazao lekovita svojstva obrenovačke mineralne vode on je uporedio njen hemijski sastav sa hemijskim sastavom vode iz tada čuvene banje Vajlbah u Nemačkoj. Uporedna analiza je pokazala da je naša, obrenovačka voda po svom hemijskom sastavu i lekovitosti veoma slična vodi iz Vajlbaha, pa je doktor Leko na kraju izneo mišljenje da se i njoj prizna karakter lekovitosti. Mišljenje doktora Marka Leka o kvalitetu i vrednosti obrenovačke mineralne vode prihvatio je Glavni Sanitetski savet Srbije, koji je 10. decembra 1899. godine doneo odluku pod brojem 13136 kojom je ona i zvanično proglašena lekovitom. U ovoj odluci je pisalo da “po mišljenju kompetentnih ova voda leči od hroničnog katara stomaka i creva, katara žučnih kanala, sipnje, otoka jetre, šuljeva, hroničnog reumatizma, podgare, izvesne vrste kožnih bolesti, trovanja metalima i živom, a može se s korišću upotrebiti i kod preležanog sifilisa i škrofuloze, jer prema izvršenoj analizi sadrži i izvesnu količinu joda“. Eto, tako je sad sve bilo i crno na belo po pitanju vode i njenog kvaliteta, pa se s njenim korišćenjem moglo i početi kako dolikuje.

I tako je opština je 1900. godine izgradila kade za kupanje u zgradi koju joj je poklonio obrenovački trgovac Đuka Marković. Tokom vremena se smanjivala izdašnost izvora, pa je tako 1928. godine iskopan novi izvor da bi se obezbedile nove količine vode za banju. Radovima koji su trajali od februara do aprila rukovodio je doktor Milan Luković, profesor Univerziteta. Slični radovi izvršeni su i trideset godina kasnije, 1958. godine, kada je kaptirana nova bušotina, iz koje se voda koristi sve do današnjih dana.

Dakle, razvoj banjskog turizma u Obrenovcu počinje od 1900. godine. U početku je to sve bilo dosta skromno, a glavni aduti Obrenovačke banje bili su kvalitet mineralne vode, blizina Beograda sa kojim je postojala odlična veza železnicom (čak pet polazaka dnevno!), kao i blizina pristaništa na Savi na Zabrežju, preko koga se takođe moglo stići do banje. Do Obrenovačke banje se moglo i iz Valjeva, Užica, Višegrada i Sarajeva, a kako drugačije nego vozom, i to “ćirom”. Kao glavni nedostatak banje štampa tog vremena navodila je nedovoljan broj hotela za bolesnike, a za privatne stanove se pisalo da su neudobni, te da “za vreme leta kad su afričke vrućine nema nigde hlada niti parka u varoši blizu kupatila“. Novine su pisale i o kvalitetu naše mineralne vode, pa se u jednom tekstu navodi da su teške bolesnike donosili do kupatila, a da su posle dvadeset dana kupanja oni mogli da hodaju i to bez pomoći štapa. Čim je pisalo u novinama, onda mora da je tako i bilo, valjda u njima piše samo istina. Sjatiše se u Obrenovcutog vremena teško pokretni bolesnici, nerotkinje, gradski kicoši željni provoda, devojke za udaju u poodmaklim godinama, žene sumnjivog morala, svako iz svojih razloga. Svoju praksu iz Beograda i Valjeva u Obrenovac preneše neki viđeniji lekari, nude različite vrste tretmana i terapija, a sve u kombinaciji sa banjskom vodom. Uobičajena varoška svakodnevica postade tako znatno živahnija…

Vest o lekovitosti obrenovačke vode brzo se proširila po Srbiji, pa su mnogi krenuli put Obrenovca da u njemu lek za svoje bolesti nađu. Bilo je čak i gostiju iz inostranstva, iz Bugarske i Rumunije. Bogatiji su odsedali u hotelima “Antonović” i “Grand”, a oni sa manje novca smeštaj su tražili u nekoj od privatnih kuća u glavnoj i “drugoj” ulici. Bogati trgovci i zanatlije svoje gostinske sobe iznajmljivali su banjarošima, a od izdavanja soba onima koji su se lečili u našoj banji koristi je imao i običan svet. Sobe u kojima su obično spavala deca preuređivane su u sobe namenjene za izdavanje tokom banjske sezone. Onda bi se cele porodice nekako smestile u jednu prostoriju. Dok bi roditelji spavali na dušecima i jorganima postavljenim na olajisani ili drveni patos, deca bi kao sardine ležala u velikim bračnim krevetima trudeći se da ne remete mir gostiju. Nakon kupanja, banjaroši (kako su Obrenovčani zvali svoje goste) bi u večernjim satima odlazili u neku od brojnih obrenovačkih kafana i uz muziku se provodili do sitnih sati. Osim kafedžija zadovoljno su ruke trljale i obrenovačke zanatlije i trgovci, a bilo je posla i za fijakeriste. Dolazio je tih decenija u Obrenovac silan svet, iz cele Srbije, a i šire. Banjska sezona je počinjala prvog maja, a završavala se sa prvim jesenjim danima, tačnije prvog oktobra. A kada bi i poslednji banjaroši “ćirom” otišli iz Obrenovca, našu malu varoš opet bi pokrio veo dosade i učmalosti. I tako sve do početka nove sezone…

Mineralnu vodu nisu koristili samo gosti, već i stanovnici Obrenovca. S obzirom da u to vreme vodovod skoro da i nije postojao, Obrenovčani su koristili mineralno kupatilo za održavanje higijene. Tu su se kupali i roditelji i deca. Roditelji su dovodili malu decu subotom na redovno kupanje, a onoj starijoj bi kupovali karte za kupanje pa su oni dolazili sami, bez njihove pratnje. Sva deca i nisu baš s oduševljenjem gledala na Obrenovačku banju, jer je bilo onih koji nisu voleli da se kupaju, a neki su morali stalno da donose roditeljima banjsku vodu sa česme u centru grada ili sa one u dvorištu banje, pored ložionice. Voda se koristila za pranje veša, koji se prao “na ruke” domaćim sapunom, u limenim ili drvenim koritima koja je imala svaka kuća, kao i za kuvanje pasulja. Kažu da se pasulj u našoj mineralnoj vodi dva puta brže kuvao nego u onoj običnoj… O ukusu da ne pričamo, jer se o ukusima na raspravlja.

Posle Drugog svetskog rata broj gostiju Obrenovačke banje, iz godine u godinu, bivao je sve manji. 1956. godine Institut za medicinsku hidrologiju i klimatologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu i uprava banje organizovali su ispitivanja da bi klinički proverili uticaj obrenovačke mineralne vode na izvesna oboljenja. Rezultati su pokazali da “kupanje u obrenovačkoj banji ima izvesno povoljno dejstvo na hronična reumatična oboljenja lokomotornog aparata koje se ogleda naročito u znatnom smanjenju subjektivnih tegoba…“. Institut je tom prilikom naveo da se u Obrenovačkoj banji mogu lečiti različita oboljenja, među kojima su najznačajnije neuralgije i hronična reumatična oboljenja lokomotornog aparata. Ali i pored toga Obrenovačka banja više nikada nije uspela da povrati značaj kakav je imala u periodu od otkrića mineralne vode, pa do početka Drugog svetskog rata.

Zašto je Obrenovac izgubio status banjskog mesta? Zašto nije postao “srećno mesto” kako je predviđao doktor Leko? Razloge treba tražiti u činjenici da u Obrenovcu posle Drugog svetskog rata nije bilo odgovarajućeg smeštaja za bolesnike, niti je postojala odgovarajuća medicinska služba koja bi se brinula o bolesnicima, odnosno koja bi propisivala način upotrebe mineralne vode, broj terapija i slično. Mnogi su “krivca” za propast banje videli i u termoelektrani i njenom uticaju na životnu sredinu, ali on u ovom slučaju nije od presudnog značaja. Bilo je različitih ideja i predloga da se banja revitalizuje, da se izuzetan prirodni resurs, mineralna voda, iskoristi na pravi način. Jedna od konkretnih aktivnosti bila je kopanje arteskog bunara u blizini hotela “Obrenovac” 1985. godine. Ideja je bila da se izmeštanjem banje na novu lokaciju i njenim povezivanjem sa hotelom “Obrenovac” stvore preduslovi za formiranje jedinstvenog turističkog kompleksa. Tada je i nastala čuvena “cevka” koja iz godine u godinu ima sve veći broj poklonika među Obrenovčanima, ali se za nju čulo i šire, pa se tako tokom leta ovde mogu sresti ljudi iz Beograda i okoline, ali i naši zemljaci koji žive i rade u inostranstvu koji su o našoj mineralnoj vodi čuli sve najbolje. Početkom dvehiljaditih pokrenuti su radovi na izgradnji novog, modernog banjskog objekta koji je zamišljen dosta ambiciozno, ali ovaj projekat još uvek nije završen.

Dok taj naš “Skadar na Bojani” ne bude izgrađen, nema nam druge nego da se guramo pod tuševima. Nama Obrenovčanima su obećali da, i kad bude gotova nova banja, tuševe i “cevku” neće ukinuti, što i nije tako loše jer ćemo moći i dalje da tu, na miru, jedni drugima uspostavljamo i potvrđujemo dijagnoze, razmenjujemo kulinarske recepte, ogovaramo komšiluk i familiju i kritikujemo vlast i državu do mile volje.

 

Dejan Kovačević 

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac za početnike.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*