Nekada je u Obrenovcu bilo mnoštvo mesta za sakupljanje sekundarnih sirovina, poznatijih kao otpadi. U samom gradu bilo ih je nekoliko, a u kraju u kome sam živeo kao mali, tj. u ulici Vojvode Mišića i ulici Vuka Karadžića, bilo ih je 5. Sećam se da su to bili veliki placevi ispunjeni gomilom kojekavog krša i loma, u čijem bi se dnu nalazila kućica za radnike ispred koje je obavezno stajala ogromna vaga koja je služila za merenje donetih ili odnetih stvari. Moj tata me je kao malog dovodio bar jednom mesečno na merenje, jer je vaga navodno bila vrlo precizna, u šta sumnjam, a i hteo je da vidi da li dobijam u težini, jer sam bio vrlo mršav i pravio sam roditeljima probleme sa jelom, a oni kao i svi roditelji bili zabrinuti za moje zdravlje.
Otpadi su bili puni raznog materijala, prvenstveno gvožđurije, cevi, šrafova, starih mašina, a mogao se tu naći i po koji automobil sa koga su bili poskidani točkovi i koji je stajao u nekom ćošku i za nas decu predstavljao neverovatnu atrakciju. Koja je to sreća bila kada smo krišom, da nas ne vidi neko od radnika sa otpada, ulazili u takav auto, sedali naravno na prednje sedište i besomučno vrteli stari plastični volan. U autu se osećao miris benzina, plastike i neke memle koja se samo tamo mogla osetiti.
Tokom letnjih raspusta odlazio sam u “stari komšiluk” i tamo sa drugovima ceo dan provodio u igri i jurnjavi. Omiljena mesta za zabavu su nam bili otpadi. Muvali smo se po gomilama kojekavog krša i tražili nešto interesantno za naše igre. Jednom je na ogromnoj gomili bilo na hiljade plastičnih cevi dužine oko 25 cm, koje su donete iz neke fabrike prediva, jer su služile za namotavanje konca ili vune. Mi bi uzimali te cevi i sastavljali dugačke motke s kojima smo se tukli i ratovali. Mogle su i da nam služe kao “snajperi” na drvenim puškama. Ponekad bi nalazili velike kartone koji bi nam služili za pravljenje koliba u dvorištu Miše Cole ili Gorana Hodaka, čiji su baba i deda imali kuću u mom starom kraju.
Omiljena zabava nam je bila da pucamo na karbit. Karbit je jedinjenje kalcijuma i ugljenika koje u dodiru sa vodom stvara izuzetno eksplozivan gas acetilen. Sećam se da je u dvorištu čika Drage Rvata bio mali otpad u kome se u nekim loncima pripremao taj karbit. Naravno, niko nije hteo, niti smeo, da nam da karbit, a onda smo se snalazili tako što je neko od nas krišom otvarao lonac i uzimao parče bele grudvaste mase i stavljao pod džemer ili u džep jakne. Ostali su čuvali stražu da nas slučajno ne vide radnici i čuvari otpada. Kao neko ko dolazi iz drugog kraja Obrenovca i koga ne poznaju čuvari, skoro uvek sam ja bio taj koji je “pozajmljivao” karbit.
Po uzimanju, odnosno krađi tog karbita, trčali bi na igralište kod škole “Jovan Jovanović Zmaj”, i usput pazili da nas slučajno neko ne vidi i javi roditeljima šta radimo. Uzimali bi već ranije pripremljenu praznu konzervu sa poklopcem, obično onu u kojoj je bila uljana boja i ubacivali karbit u nju. Na dnu je bila probušena rupa. Najpre bi svi iz društva pljuvali na karbit u konzervi, jer nismo imali odakle da donesemo vodu, zatvarali je poklopcem i stavljali u manju iskopanu rupu u zemlji. Neko bi je čvrsto nagazio nogom, a drugi bi komad zapaljene hartije prinosili onoj rupi na dnu. U konzervi se stvarala hemijska reakcija i pod dejstvom toplote iz konzerve je izletao poklopac praćen jakim praskom. Koje je to bilo zadovoljstvo kad čujete snažan prasak, a poklopac leti u vis. Dokle god smo imali karbit mogli smo da se zabavljamo i pucamo, jer je jedno parče moglo da se iskoristi više puta. Sve ovo smo radili krišom od roditelja, jer je itekako moglo nešto loše da se desi, ali kad ste dete ne razmišljate o tome. Moji drugovi Miša i Nenad sa kojima sam odrastao su imali izuzetno brižnu i dobru majku koja je pazila na svaki njihov korak, ali i pored toga su njih dvojica zajedno sa drugom decom iz kraja bili raspoloženi za svakave nestašluke. Kad bi se vratili umorni, ali zadovoljni u njihovu kuću posle prangijanja i jurnjave, tetka Jela bi nas obavezno pitala gde smo bili i šta smo radili, a mi u glas odgovarali da smo igrali žmurke po kraju. Onako umorni prvo bi oprali ruke, a onda navalili na kolače za koje je tetka Jela bila majstor. Posebno su lenja pita i kolač s makom bile užitak nakon igranja.
Tek kasnije, kad smo malo odrasli, shavatili smo koliko su nekad naše igre bile opasne i koliko su naši bližnji bili u pravu što su strahovali da nam se nešto ne desi. Naravno, kad imate 10-15 godina ne razmišljate o posledicama nestašluka. Ipak, i sad kad se setim detinjstva drago mi je što je upravo bilo takvo. Bila su to neka “druga” vremena koja su ostala samo u sećanjima.
Bojan Pešić