Magija tombole

Uza zid naslonjeni bicikli, mopedi, na trotoaru poneki “fića”. Unutra, u kafani, su njihovi vlasnici, igrači tombole, vernici sreće, ugodne nade. Ima ih mnogo više nego tih vozila u polumračnoj ulici. Mnogo više je onih koji nemaju ni bicikl, ni moped, ali imaju nadu da će se domoći novca, možda baš i ove večeri, jedne – sigurno.
Kao da robot govori, na ulici se čuje: “Sedamnaest… trideset tri… pet”.

Unutra, ljudi nagnuti nad stolovima, nad kuponima, povijenih leđa kao da se klanjaju ovoj svetinji koja mami, pred kojom se drhti, od strasti, od pohlepe, od potrebe za njom. U dimu koji kulja – iz nozdrva, iz usta, pa se tromo valja, uvija, mazi po zidovima, uvlači u zavese, u kosu, u grudi ljudske, obavija ih i guta kao magla – učini se da je sve to seansa poklonika neke magije, koja doskora obične ljude, krojače, molere, autogene zavarivače, njihove žene, pa i decu – pretvara u nešto drugo. Da li je to moć tog kreštavog glasa koji odzvanja velikom prostorijom ili jednoličan zvuk sprava u u kojoj se, pomoću struje, okreće bubanj krcat lopticama za ping-pong na kojima su ispisani brojevi i svakog trenutka, kao jaje iz mehaničke kokoške, izleće jedna po jedna? Da li je to opčinjujuća mlečnobela tabla na zidu, na kojoj zasvetli svaka izgovorena brojka? Ili sve ove ljude, nekom nesaznatom moći, pod kontrolom drži onaj krupan, mračan čovek za stolom pored mašine koja klopara? On sedi tačno ispod žmirkajuće mlečne table, kao kakav razredni starešina okrenut prema tom izbezumljenom razredu, publici koju ni pogledom neće da udostoji, upisuje nešto u neku svesku ili precrtava, izdaje listiće žutokosom mladiću (miš beli sreću deli…) koji ih od stola do stola prodaje.

On kao da drži sve konce u rukama i dosadno mu je. Jer, on je vlasnik sutuacije u kojoj pouzdano – samo on – dobija. Svake večeri. To je, zaista, dosadno.
Deca prepoznaju brojeve.
Igrači tombole su uzbuđeni.
Dok ona sprava klopara, svako veruje da će baš on da dobije te dve, ili možda čak tri hiljade dinara: najviše što ovde može da dobije. Za toliki novac mnogi od njih rade mesec dana. A ovde – to je moguće za pola časa, za petnaest minuta…

Eno ga, Mladen, moler ovdašnji, uprskan svim bojama, pravo s posla – na tombolu. Ceo dan je mazao, prskao, izvlačio štrafte, molovao, pevao i zviždukao, ispijao pivo za vreme pauze (koje su zbog toga bile česte), zaradio tri stotine dinara i – izgubio ih.
Eno ga Jefta, bivši abadžija, s penzijom izgura najduže do petnaestog u mesecu (“Sve tombola pojede…”).
Eno ga Janko, kuću je prodao i kola, oženio se nije (udavače retko dolaze ovde), ne pije, ne puši, izdržao dva meseca da ovaj prag ne prekorači… i – opet…
Tako, do šanka, sedi cela porodica Marinković. Deca tek u školu pošla. U životu su najpre naučili da prepoznaju brojeve. Službenik vojnog odseka, tri godine pred penziju, briše naočare, da ne previdi brojku. Do njega, mladi poslastičar gustira listić.
Za vreme kratkih pauza, kada ona sprava prestane da klopira, čuju se odlomci razgovora: “Jesi video, onaj naš, iz Nemačke, Bosanac, kolike je pare dobio na prognozi! Dao pare da se u njegovom selu napravi put. Za njega je to sitnica! Ni osetio nije… Najbolje je lozove kupovati, pa ako dobiješ – dobiješ. Ne kidaš živce i ne možeš mnogo da potrošiš… Mlađa prošli put dobio trista ‘iljada… Ma ja sam ovde zbog zanimacije. Ne dam nikad više od pet ‘iljada. Ne idem nigde, to mi je sav provod.

Kad zaradi – ćuti

Junak večeri , junak trenutka je svako ko dobije, pa makar i pedeset dinara, vikne: “Dosta!” i priđe stolu za kojim sedi onaj mračan tip sa sveskom i olovkom. Svi gledaju u srećnika, dobaciju mu, šale se, kao da svako hoće da pokaže da je njego drug, da ga poznaje. On odmah daje bakšiš momku koji prodaje listiće, zove kelnera da časti drugare za stolom. Ovoga puta to je Bora, bravar u “Ikarusu”. Kada Bora zaradi, tamo gde je zaposlen, više nego obično, kada primi višak, ne hvali se time. Čak krije. Kada ga neko pita koliko zarađuje, kaže nevoljno: “Slabo…”. Nije popularno da se čovek hvali da dobro zarađuje. Nije uputno ni da kaže da mnogo radi. Veći je laf kada priča da ne radi gotovo ništa, da je “uzeo bolovanje da površi posla…”, da je nasledio imanje, pa i ako nije baš sve tako kao što priča.
– Ko je još od rada u preduzeću stekao kola, kuću, vikendicu? – pita Bora.
Ne mogu to, znaju ovi igrači na sreću, steći ni od tombole, najsiromašnije od svih takvih igara, ali bar svake večeri imaju iluziju da će se, možda, dogoditi nemoguće. Maštaju šta bi sve kupili za 2oo – 3oo miliona koje nikada neće imati i zaneseni, uživaju kako bi im, tada, zavideo svet…

*******

Tako je to, najčešće, svakog dana osim nedelje, od 19 do 22 časa u kafani “Posavina” (koja od toga ima sto dinara na čas, plus uvećan promet), u Obrenovcu, kao uostalom, u bilo kojem gradu i kafani gde se igra ova igra, gde se priziva sreća, gde se ponekad, učini da je nađena.
Kada se sve završi, svake večeri, čistačica Jula dobro se pomuči da sakupi gomilu ižvrljanih listića sa zaokruženim i nezaokruženim brojevima, izgužvane, iscepane. Ti komadići nade koji su samo nekoliko trenutaka ranije značili mnogo, značili sve, nestaju u ništa, u đubrišta.

Slobodan Stojićević
18. april 1978.

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac nekad.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*