Maršala Tita br. 56

Maršala Tita br. 56

12965996_10153474148812155_838342548_nTada je bilo u modi da se sakupljaju salvete. Videla je to od starijih devojčica iz komšiluka. Najvredniji i retki primerci su dolazili čak iz dalekog Japana. Nežne paučinaste salvete su morale da se brižljivo čuvaju i još pažljivije pokazuju. Jednu je posebno zapamtila. Na njoj su bila dečija kolica sa rodom koja u zavežljaju nosi bebu. Zamenila ju je za tri obične. Dugo je patila zbog te nepromišljene trgovine.

Dvorište u kojem je živela imalo je veliku kapiju od kovanog gvožđa.  Na početku je raslo drvo sa neobičnim narandžastim cvetovima. Sa desne strane niz kućica za stanovanje. Prva, gazdina kuća, je bila drugačija od ostalih. Dvospratna, bela, sa velikom terasom. Nikada nije kročila u nju. Ono što je tu kuću činilo posebnom je zvuk klavira koji je dopirao iz nje. Nije znala ko pravi tu muziku, ali joj se činilo da jedna bez druge ne mogu.

Živela je u dnu dvorišta. Iznajmljen stan je imao dva sobička bez kupatila. Skroman nameštaj i čitava širina jednog zida samo za nju i njene lutke. Premeštala ih je svakodnevno. Svaki dan su živele neku drugu ulogu.

Ipak najviše je volela da vozi rolšue. Majka bi joj pomogla da ih postavi na noge preko cipela. Put kroz dugačko uzano dvorište do zelene kapije je bio nesiguran i pun iskušenja, ali to je bio jedini put do gradske vreve, prodavnica i dućana. Važno je bilo ne pasti do zelene kapije, do narandžastog drveta, do kuće koja svira. Svet se prostirao levo i desno, ulicom koja se protezala u nedogled. Osvajala ga je na malim crvenim rolšuama koje se više ne prave. Uživala je u  pohvalama na račun njene spretnosti, i često je, zanesena, kršila obećanja da neće otići daleko. Uveče, od uzbuđenja trebalo joj je dugo da zaspi.

U dnu dvorišta su bile šupe. Mračne i memeljive, sa neobičnim katancima na vratima. Plašila se da prođe pored njih. Ipak, radoznalost je bila jača, jer iza te prepreke je bila Tamnava, visoka trava, leptirovi i cveće. Tajanstveni svet koji se ne vidi sa glavne ulice. Avantura. Sloboda. Osećala se privilegovanom što iz svog dvorišta može da ušeta u dva različita sveta koja su je podjednako mamila.

Jednoga dana, velike devojčice su napravile pozorišnu predstavu za male devojčice. Stidljivo je sedela na stolici na koju su je postavili. Prvi put se našla u susednom dvorištu. Sve je bilo mnogo lepše i prostranije nego što je izgledalo kroz tarabu koja ih je delila. Od svega, danas se seća šarenila improvizovanih kostima, veselih pokreta, neobičnih zvukova… Tada je shvatila da postoje još lepši i prostraniji svetovi od onih koje je uspela da otkrije.

Danas živi u lepoj kući. Svakodnevno sluša kako njen sestrić svira klavir. Završila je škole i videla daleke zemlje. Često ide u pozorište, a ponekada ga i sama pravi. Ipak, kad god prođe ulicom Miloša Obrenovića, koja se nekada zvala Maršala Tita, zastane pred brojem 56. Uđe u dvorište u kojem je živela od treće do sedme godine, gde je dočeka narandžasto drvo, lepa kuća Bilića i stanovi u nizu. U njima sada žive neki drugi ljudi. Nema ni mršave devojčice na rolšuama.

A tako bi volela, da može, da joj nešto šapne.

 

Mirjana Lainović

 

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back To Top
error: Sadržaj je zaštićen.