Te davne 1975. godine direktor obrenovačke Gimnazije profesor Gojko Bujić rukovodio je završnim pripremama proslave dana škole. Nije se ona mogla ni zamisliti bez hora. Zato je odlučio da pozove muzičkog pedagoga Dragišu Vujoševića da mu pomogne da taj naum i ostvari. Dogovor je brzo i lako postignut. Rečeno bi učinjeno, te se Gimnazija ovdašnja ponosno predstavila novim ženskim horom. Svoj prvi nastup potom hor je imao 9. maja na Dan pobede. Bila je to ujedno i pobeda ideje da naš grad dobije svoj hor, nazvan “Obrenovačke devojke”, ali i početak jedne lepe priče koja će u godinama koje su usledile školi i gradu doneti uspehe koje niko nije mogao ni da nasluti.
——
Već prvi nastup na Festivalu omladinskih horova Srbije u Novom Pazaru pokazao je da će “Devojke” i njihov dirigent i umetnički rukovodilac Dragiša Vujošević postati poznati i čuti se daleko van granica naše zemlje. Na ovom festivalu 1976. godine, naš hor je osvojio svoje prvo veliko priznanje. Uspeh na ovom uglednom takmičenju naše devojke su ponovile potom još šest puta tokom osamdesetih i devedesetih godina osvajanjem zlatnih plaketa. Članovi stručnog žirija sastavljenog od istaknutih muzičara, dirigenata, muzičkih pedagoga i kompozitora isticali su uspešno izvođenje. Kompozicije savremenih domaćih autora predstavljene su publici prvi put kroz nastup našeg hora.
——-
Na Jugoslovenskim horskim svečanostima koje su održavane u Nišu hor je prvi put nastupio 1980. godine. Iako sa relativno kratkim stažom predstavio se, u jakoj konkurenciji, osmišljenim programom: od kompozicija starih majstora do najsavremenijih srpskih autora. Hor devojaka je program izveo lepo uobličenim glasovima, stilski doterano i homogeno. Uspeh nije izostao. Dve godine kasnije na ovom takmičenju hor postiže isti plasman, a ocena kritike glasi: tonski odnegovan, nacionalno čist, muzikalan i stilski uzoran nastup.
——
Zahvaljujući ovim nagradama “Devojke” dobijaju Oktobarske nagrade Obrenovca i Beograda. Svojim nastupima uveličavaju sve kulturne manifestacije u gradu, susrete “Abraševića” u Valjevu, “Horske dane” u Šapcu, nastupaju na Kolarcu i drugim dvoranama u Beogradu, ali i na samostalnim, celovečernjim koncertima u obrenovačkom bioskopu i Domu kulture. Usledilo je i prvo učešće na saveznom takmičenju horova “Mladinskom pevskom festivalu” u Celju, na kome su osvojile Srebrnu plaketu. Glas o obrenovačkom horu pronosi se širom tadašnje zemlje. Muzički znalci iznose pohvale, kompozitori nude svoje nove kompozicije, stižu pozivi za gostovanja u zemlji i van nje. Ipak, jedno je pesma, drugo su mogućnosti. Bilo je čak i predloga da se novopazarski festival preseli u Obrenovac. Razgovori su uspešno započeti, ali iz nekih nemuzičkih razloga neuspešno okončani.
——-
U uspeh hora ipak je najviše verovao profesor Dragiša Vujošević. Znali su to svi, posebno devojke. I zato se nisu ljutile kada je na probama bio strog, zahtevan, nezadovoljan, bez razumevanja za mladalačke ljubavi, žurke, izlaske. Pamtiće se njegovo pitanje: “Devojče, gde si ti na probi?”. On je jedini znao kada je hor zaista spreman i kada ima onu pravu “lepu boju”.
Uvek je čuo svaki pogrešno otpevan ton. Težeći perfekciji, to bi za neke značilo kraj probe.
——-
Ali zato posle uspešnih nastupa, ma gde oni bili, bio je zadovoljan, nasmejan i ponosan. Ono što ga je uvek hrabrilo jeste kvalitet i ambicija devojaka, koja se ogledala u redovnom prisustvovanju probama i pod ne baš najpovoljnijim uslovima. Probe su održavane i u međusmenama i posle časova, a često i subotom, nedeljom, pa i praznicima. Bivao je tužan kada su prestajale da pevaju zbog studija, ali i ponosan kada su sa uspehom nastavile da pevaju u drugim velikim horovima.
——
Već tada se govorilo o odlasku na takmičenje na evropskom nivou. Najveći evropski festival omladinskih horova održavao se u Nirpeltu u Belgiji. Za hor i njegovog dirigenta želja i izazov. Posle dvodnevnog putovanja po evropskim drumovima, smeštaja u bungalovima kraj američke vojne baze, prijema kod belgijskog kralja, “Devojke” su uspešno nastupile. Želja je ostvarena: proglašene su apsolutnim prvakinjama Evrope. Na povratku kući dočekane su kao da su se takmičile na nekom trećerazrednom festivalu. Ipak, ovaj trijumf proslavljen je na tradicionalno srpski način. Naše evropske prvakinje nisu mogle, a da ne uporede to sa glamurom kojim su bile okružene u Belgiji.
——
Hor je postavši prvak Evrope ušao na velika vrata u muzički svet starog kontinenta. Jula 1986. godine pristigao je i poziv na svetski festival koji se održava u Langolenu u Engleskoj. Opet je bilo poteškoća oko organizacije. Bilo kako bilo, otputovalo se autobusom. A tamo, skupili se najbolji horovi sveta. Mnogi od njih sa tradicijom dužom od jednog stoleća. Na prvi pogled plasman i nije bio toliko bitan. Naš hor se takmičio u tri kategorije. U žiriju čuveni evropski kompozitori, dirigenti, akademici. I mada je ostvareni plasman bio dva šesta i jedno sedmo mesto, hor je zabeležio najveći uspeh, čak blistaviji od onog belgijskog.
——
Na žalost, u Obrenovcu je i taj plasman primljen sa mnogo rezerve. Sve ono što se posle dešavalo bilo je po inerciji. Iako su nastupi i dalje bili izvanredni, iako je profesor Dragiša Vujošević i dalje sa mnogo entuzijazma radio, videlo se da bez nove, savremene organizacije rada, boljih uslova i blagovremeno obezbeđenih sredstava nema dugog veka onog najboljeg što smo u kulturi Obrenovca imali. Hor se gasio lagano i svakodnevno.
——–
Srećom, hor se ponovo oglasio početkom devedesetih. Nove, mlade pevačke snage krenule su dobro utabanom stazom: redovne probe, brižljivo biran repertoar i nesebično Dragišino angažovanje. Hor ponovo ima svoju prepoznatljivu boju, zrači harizmatičnošću i lepotom. Pozivi za gostovanja i učešća na međunardnim festivalima dolazili su i dalje. Godine devedesete sa svim što su donele uticale su da se na većinu poziva nije moglo odgovoriti. Obezbediti samo vize u to vreme, bio je pravi poduhvat. Uz sve peripetije koje su pratile hor pred odlazak na svako veliko takmičenje, rad na pripremanju programa predstavljao je i dirigentu i devojkama beg od organizacionih problema. Dragiša nikada nije krio od devojaka nijedan takav problem.
——
Ono što je prof. Vujošević želeo bilo je da se ponovo ode na svetsko takmičenje i potvrdi kvalitet. Ta želja mu se ostvarila 1999. godine. Osvojeno je prvo mesto na festivalu u Langolenu u Engleskoj. Samo prisustvo hora iz Srbije u tom trenutku, ubrzo po okončanju bombardovanja, izazivalo je čuđenje i nevericu kod organizatora i zemalja učesnica. Posle brilijantnog nastupa i doživljenih ovacija, čuđenje i neverica su bili još veći. Naredne 2000. godine hor je obeležavao 25. rođendan. Pozivi najboljem horu na svetu stizali su sa svih strana. No želje su uvek u raskoraku sa mogućnostima, te se nije moglo odgovoriti na sve pozive. U Langolen, na svetski festival se ipak otputovalo.
——-
Hor se pojavljivao ne samo kao promoter srpske kulture u svetu, već je uveličavao i svečanosti u našoj zemlji, sa jednakom ozbiljnošću i kvalitetom. Brojni su koncerti i nastupi ovog hora u različitim prilikama i povodima.
Iako je od osnivanja hor uvek bio u tesnoj vezi sa Gimnazijom, Domom kulture i opštinom, kao i brojnim sponzorima, bezrezervnu pomoć je uvek imao pre svih od muzičkih autoriteta kao što su profesori Vojislav Ilić i Darinka Matić Marović. A za dobrobit hora mnogo su učinili i profesorka Nada Simić, Gordana Đokić, Dragan Ostojić, Željko Jovanov i mnogi, mnogi drugi.
—-
Potvrda ove, jedine moguće veze hora i grada u kome postoji sada već tri i po decenije, učinjena je 2001. godine kada je i zvanično postao gradski hor. Nizali su se potom uspešni nastupi: na Internacionalnom festivalu omladinskih horova u Aradu u Rumuniji i Moskvi 2004. godine. Hor je gostovao na festivalima u Mađarskoj, Grčkoj, Španiji gde je na najbolji mogući način prezentovao srpsku muziku i kulturu.
——–
Kada je 2008. godine preminuo profesor Dragiša Vujošević, svi su mislili da je to kraj i hora. Ipak, ove godine rukovođenje horom preuzela je Nevena Kovačević, muzički pedagog, trudeći se na najlepši mogući način da nastavi ono čemu je Dragiša težio: da ime hora “Obrenovačke devojke” i dalje znači respekt i uspeh.
Ivana Janošević