Nedavno otvaranje još jednog tržnog centra na periferiji Beograda podsetilo me na jedan ništa manje važan događaj u istoriji naše varoši. Daleke 1953. godine, na Petrovdan, u Obrenovcu je otvorena prva robna kuća koja se nalazila u Ulici Maršala Tita, na broju 113. Kažu da je tom prilikom iznad Obrenovca leteo čuveni akrobata Dragoljub Aleksić, držeći se zubima za uže koje je visilo iz aviona!
A onda je 1968. godine u centru Obrenovca, na mestu nekadašnje letnje bioskopske bašte “u sazvežđu belog duda” nikla jedna od prvih i u to vreme najviša višespratnica u varoši, ili kako se u to vreme govorilo soliter. Osim stanova za radne ljude i građane, u soliteru su se nalazile i poslovne prostorije Trgovinskog preduzeća “Posavina”. A tik pored solitera – pravo čudo! Nikla je nova, velika, velelepna robna kuća! Svoja vrata otvorila je Obrenovčanima uoči Nove 1969. godine. Porasla nam varoš, pa nam robna kuća u glavnoj ulici postala tesna i postade od tad “Stara robna kuća” i u svakodnevnom pominjanju. Glavno mesto za kupovinu zauzela je nova robna kuća.
Jednostavna građevina četvrtastog oblika sa velikim izlozima, koji su gledali na ulice Vlade Aksentijevića i Vojvode Mišića, bila je mesto u kome su Obrenovčani mogli da kupe (skoro) sve što im je bilo potrebno. Bilo je tu svega, kako se često kaže “od igle do lokomotive”. E sad, za igle pouzdano znam da ih je bilo, ali bilo je i lokomotiva, doduše na odeljenju igračaka. Kroz velike staklene izloge, nas decu, a i odrasle, su ukočenim pogledom posmatrale lutke obučene u najnovije modele jugoslovenskih fabrika tekstila. U tim izlozima smo mogli da pročitamo lepim rukopisom ispisane poruke tipa “Srećna nova 1977. godina!”, “Živeo Dan Republike!”, “Živeo Prvi maj!” i slično. U robnu kuću se moglo ući s dve strane. Jedan ulaz je bio preko puta Komiteta iz Ulice Vojvode Mišića, a drugi iz Ulice Vlade Aksentijevića, odnosno preko puta parka. Na toj strani, osim velikog izloga, ispod betonske nadstrešnice bilo je i nekoliko manjih, koji su više ličili na staklene vitrine u kojima su bili izloženi manji proizvodi poput kozmetike, tašni, obuće, igračaka i slično. Ispred robne kuće su bili ružičnjaci, a između njih bista prvoborca Milosava Jovanovića, po kome je robna kuća i nosila ime, što je govorila i plava neonska reklama na vrhu zgrade. Malo levo od biste januara 1978. je postavljena prva javna telefonska govornica u varoši.
U taj čarobni svet “za svakog po nešto” ulazilo se kroz dupla staklena vrata. U predvorju se nalazio mehanički konj u koji su se ubacivali novčići, pa smo onda mogli neustrašivo da jašemo na njemu poput kauboja. Obično se to jahanje dešavalo pri izlasku iz robne kuće i to da bi nam roditelji “zamazali” oči, jer nam prethodno nisu kupili ni jednu igračku. Mi bismo se ljutili, možda i plakali zbog toga, ali je i jahanje konja bio doživljaj. Daj šta daš! Odlazak u robnu kuću je za decu nekada bio i neka vrsta nagrade, ako npr. ne plačemo kad primamo injekciju ili na pregledu kod zubara. Našu dreku obično je pratila rečenica “Ako ne budeš plakao kupiću ti igračku u robnoj kući”. A mi bismo onda stisli zube i već videli sebe sa novom igračkom u rukama.
Zgrada robne kuće je imala prizemlje i sprat. Do sprata, koji je više bio namenjen mamama, dolazilo se velikim stepeništem koje je dominiralo celom zgradom. A na njemu odeljenja odeće – konfekcija i trikotaža, metraža i pozamanterija (dugmići, konci, rajsferšlusi, lastiš), galanterija, obuća, zavese, tepisi… Sve proizvodi jugoslovenske industrije! Prodavačice ljubazne, uniformisane, s obaveznim “borosanama” na nogama. Prodavci uglađeni i ljubazni, lete oko mušterija, pomažu im pri izboru ili probanju. Svaki kupac je morao da izađe zadovoljan kupovinom. Da je trgovina zanat koji se uči u školi Obrenovčanima su na delu pokazivali Rondoš, Tancija, Spadža, Đole, Joka, Maca, Sloba, Vera, Toma, Novko… Roba u rafovima i gondolama bila je složena pod konac, ništa nije smelo da štrči, visi ili viri. A tek prizemlje… to je posebna priča. Prehrana, kozmetika, posuđe, elektro i vodovodni materijal, lusteri, gvožđarska roba, šporeti “Smederevci”, peći “Kreka veso”, bela tehnika “Gorenje” i “Obod”, “Slobodini” usisivači, “Iskrini” gramofoni, neizostavni televizori Elektronske industrije “Niš”, najpre samo crno-beli, a potom i u koloru, gramofonske ploče i naravno – igračke…
Našu pažnju su posebno zaokupljali rafovi koji su se nalazili ispod stepeništa, sa desne strane. A na njima naša tiha patnja: gumene lopte “tigarke” za fudbal i košarku (još pamtim njihov miris) i kožne “bubamare” kombinata “Sport”, koje smo gledali sa čežnjom i maštali o njima. Tu su bile još i kopačke i patike, i to kakve – “Adidas”! Izuzimajući “šangajke”, ruku na srce, za druge u to vreme nismo mnogo ni znali, ali bismo bili srećni kada bi nas roditelji obradovali. Ispod tezge od pleksiglasa uredno složeni reketi i loptice za ping – pong (sad se to zove stoni tenis), sportske čarape sa tri štrafte, mašinice, plovci, udice i mamci za ribolovce, municija za lovce, naravno pod ključem. Na posebnom postolju izloženi štapovi za pecanje i čuvarice za ribu… Da nas roditelji nisu vukli za sobom mogli smo da ostanemo tu i uživamo u razgledanju ceo dan.
Ja sam se najviše radovao, a čemu drugom nego, odeljenju igračaka koje se nalazilo levo od ulaza preko puta parka. Na prepunim rafovima i u gondolama sve ono što se moglo zamisliti od igračaka. Tu su se prodavali i meni omiljeni autići čuvenog proizvođača “Mažoret”, koje su mi roditelji vrlo često kupovali. Imao sam zavidnu kolekciju najnovijih modela tog vremena koja je trajala sve dok moj mlađi brat nije otkrio tajne automehaničarskog zanata. Kako je on usavršavao svoju veštinu rasturanja autića, tako je moja kolekcija bivala sve manja.
Prvi tržni centri i bazari koji su se pojavili krajem osamdesetih godina, a u kojima je počela da se prodaje roba iz inostranstva, postali su ozbiljna konkurencija robnim kućama koje su polako počele da uzmiču pred nekim novim trendovima koji su stizali sa zapada. Sve što je kasnije usledilo (čitaj devedesetih i dvehiljaditih), uticalo je i na našu robnu kuću. Umesto omiljenog mesta za kupovinu postala je zgrada u koju se ulazilo vrlo retko. Rafovi su postajali sve prazniji, izlozi takođe. Lutke su nosile iste modele mesecima, a prestali su i da nam čestitaju praznike. Trgovci koji su ostali da rade više nisu bili nasmejani, a sa njihovih lica se videla samo zabrinutost. Ekonomski sunovrat u zemlji, neuspele privatizacije i sve ono što su one nosile sa sobom, trajno su zatvorile vrata naše robne kuće 2006. godine, kada je prestalo da postoji i trgovinsko preduzeće čiji sastavni deo je bila.
Nemi svedok nekog lepšeg vremena, u kome smo bili mlađi i srećniji, nestao je tiho postavši deo prošlosti naše varoši.
Dejan Kovačević