Pismo iz Obrenovca

 untitledU prosvetno-kulturnom pogledu Obrenovac zauzima jedno lepo mesto među, ne varošicama, nego varošima u granicama predratne Srbije. To se ima blagodariti uviđavnosti i inteligenciji njenih građana i građanki, koji ne žale ni novaca ni truda, da bi život njihove varošice koračao uporedo sa kulturnim gradovima. Da bi to dokazao navešću nekoliko primera.

Obrenovčani, da bi ne samo pomogli u daljem školovanju svoje dece, no i da bi u svoju sredinu doveli ljude više inteligencije, svojim sopstvenim sredstvima podigli su lepu zgradu i izdržavaju četvororazrednu gimnaziju. Kolika je to dobit za đačke roditelje, čija deca tu pod roditeljskim nadzorom i u roditeljskoj kući svrše po 4 razreda gimnazije, znaju samo oni roditelji koji svoju decu šalju van svog mesta školovanja. Nije tu samo u pitanju vaspitanje i materijalna strana no i još više ona vaspitna strana i briga za decom u tuđem svetu. Ovako se deca tu školuju pod roditeljskim staranjem i nadzorom.

Desio sam se na Vidovdan u Obrenovcu, kada su đacima saopštavani rezultati uspeha i davana uverenja. Imalo je dosta kako đaka tako i roditelja nezadovoljnih. Ali to biva svuda. Neće deca da uče, roditelji se preko cele godine ne interesuju da vide kako im deca uče, pa na Vidovdan: kuku, šta je to. Ono, do duše, često puta ima krivaca i na drugoj strani. Nađe se negde po neki nastavnik/ca pa zaređa sa jedinicama. Od 36 đaka njih 6 dobije po dvojku, a njih 30 dobiju jedinice. Ili pak neki uobraženko, veli moj profesor, znao je za peticu, ja znam za četvorku, a od vas stotine 10 zna za trojku, 10 za dvojku, a 80 za jedinicu… E tu čovek mora da pređe na stranu dece. Nastavnik treba da ima pored znanja duše i srca.

Treba da se seti da je i on bio dete a i da se stavi u položaj roditelja. Lako je rušiti ali je teško zidati…

Za vreme ovih krvavih borbi 1914. i 15. godine sa neprijateljima, Obrenovac je grdno nastradao. Između mnogih kuća mnogo je oštećena i crkva, kojoj je i sam toranj srušen. Odmah po oslobođenju građani su dobrovoljnim prilozima popravili porušenu crkvu, za koju su utrošene velike sume novaca. Sada se zida velika zvonara, takođe prilozima.

Obrenovac ima pored osnovne škole, u kojoj radi 6 nastavnika, još zanatlijsko-trgovačku školu za koju opština snosi većinu troškova, kao i honorar nastavnicima. Kroz tu školu prolazi masa zanatlijsko-trgovačkih učenika gde dobijaju neka osnovna znanja iz knjigovodstva i proširuju znanja stečena u osnovnoj školi, tako i opšta vaspitanja te dobijamo valjane zanatlije i trgovce lepo vaspitane i u dovoljnoj meri pismene.

Naročito treba istaći Žensku Radničku – Zanatsku Školu u koju vredna Ženska Podružina okuplja devojčice iz Obrenovca i okoline da produže znanja dobivena u osnovnoj školi i da dobiju stručna znanja potrebna ženskom čeljadetu. U njoj se uči pored pismenosti, ženski ručni radovi: krojenje, šivenje, vezovi i dr. Uči se higijena i uopšte domaćinstvo. Iz ove škole izlaze valjane devojke sposobne da vode kuću. Do skoro je istu školu izdržavalo građanstvo preko svojih vrednih članica Ženske Podružine a danas jedan deo izdržavanja pada na Oblast. Uređenje ove škole ima se pripisati u zaslugu vrednoj i energičnoj predsednici Podružine g-đi Ljubici Mićićki, koja je se sva odala Podružini i školi.

Obrenovac već skoro preko 30 godina ima svoju Poljoprivrednu Podružinu, koja je mnogo pre ustanova sreskih rasadnika imala svoj rasadnik blagorodnog voća – današnji park – i uticala na okolinu radi poboljšaja poljoprivrednih prilika. I danas ona pod predstavništvom marvenog lekara, vrednog g. Milutina Geca, lepe usluge čini poljoprivrednicima. Naročito je jak uticaj na popravci stočarstva, svinjarstva i živinarstva, koji podružina čini priređivanjem izložbi.

Obrenovac ima još i ova udruženja: Trgovačka Omladina, Zanatlijsko Društvo, Izvozničko Udruženje, Invalidsko Udruženje, Učiteljsko Udruženje, Udruženje Rezervnih Oficira i još nekoliko sportskih društava.

Odmah po našem oslobođenju u Obrenovcu je se pojavila ideja da se podigne spomenik izginulim ratnicima. Bilo je raznih predloga ali je pobedila misao da taj spomenik bude jedan dom u kome bi se skoncentrisala sva Obrenovačka udruženja i u njemu imala svoje kancelarije, a Ženska Podružina i Trgovačka Omladina i škole. Obrazovan je odbor i počet rad na podizanju toga spomenika ratnicima nazvanog Kulturni Dom. Sva obrenovačka udruženja su stupila u savez toga odbora. Svako udruženje dalo je koliko je moglo dati. Opština je dala plac i 100.000 din. Skupljani su prilozi, te je se tako došlo do sume od 400.000 din. Sa tom sumom podignuta je dvospratna zgrada, koja će kad se dovrši biti lep ukras Obrenovca a pored toga biti rasadnik znanja i vaspitanja kako muškog zanatlijsko-trgovačkog podmladka, tako i vaspitanja žena budućih majki. Pored svega i na prvom mestu taj će dom biti znak prijateljstva i priznanja onim našim herojima, koji su pali u borbama za stvaranje ove naše lepe Otadžbine. Njihova imena biće urezana zlatnim slovima na mramornim pločama pri ulazu u dom.

Zgrada je samo ozidana i pokrivena a iznutra su samo dovršena odeljenja za žensku radničku školu u kojima ista radi, za dovršenje iste zgrade potrebna je još zamašna suma. Odbor za podizanje doma, na čelu koga stoji neumorna predsednica odbora g-đa Mićićka svim svojim silama radi da omogući dovršenje doma. Tražio je zajam od Hipot Banke za isti dom za čiji anuitet treba da jemči Obrenovačka opština, kojoj će uprava doma biti obavezna davati sve svoje čiste prihode. Ministrastvo Šume obećalo je dati jednu količinu građe iz državne šume, koja bi unovčena i u istu cilj upotrebljena. Tako će uskoro biti krunisan naporni rad ovog odbora uspehom. Obrenovac će imati jednu monumentalnu građevinu – Dom Prosvete i Kulture.

Opština obrenovačka spremila je sa svoje strane da prošle školske zgrade zameni sa lepom dvoipospratnom zgradom za osnovnu školu. To je baš i bilo krajnje vreme da se više mlade grudi male dečice ne truju u vlažnim, niskim i dovoljno neosvetljenim učionicama.

Obrenovac ima nešto što čini mi se nema ni jedan varoš sem Beograda u predratnoj Srbiji. Data je koncesija jednom Rusu, koji će da podigne jednu modernu baštu za proizvodnju cveća, ukrasnog šiblja i drveća. On će da uređuje i varoški park…

Sve to što navedoh u ovom a i u ranijim pismima govori da Obrenovac ide stalno putem koji ga vodi da stane u prve redove kulturnih gradova. U tome mu želim uspeha.

n.s.s.

“Glas Valjeva”, 1929. god, Broj 33, 18. avgust

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac nekad.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*