Poslastičarnica „Ekspres“

U Glavnoj obrenovačkoj ulici, u zgradi sa brojem 119. porodičnoj kući obrenovačkog gazde Sime Veljanovića, u drugoj polovini dvadesetog veka, umesto trgovinske radnje u kojoj su Obrenovčani mogli nabaviti razne štofove i drugu konfekcijsku robu, otvorena je poslastičarnica EKSPRES.
Bilo je to skoro sedamdeset godina posle Siminog dolaska u Obrenovac. Ispod njegovog šešira, u tamnim očima iza debelih naočara, skrile su se sve njegove uspomene na najranije detinjstvo u malom makedonskom selu Vrapčištu, odakle je početkom veka morao da beži što dalje, čak do ove varoši u Posavini, gde je živeo njegov dalji rođak. Sve zbog dečje igre kada je stradao jedan arnautski dečak, a on bio okrivljen. Majka je tada na brzinu spakovala ono malo stvari što je imao, i brže bolje ga poslala daleko od krvne osvete koja je visila nad njegovom glavom. Dok se ne zaboravi, mislila je. Ali, ispostavilo se – zauvek, jer, krvna osveta je u njegovom rodnom kraju večna.

Kao bljesak, ta slika oproštaja se Simi uvek vraća i nestaje sa mišlju: sudbina, eto! Put sudbine mu je i odredio da prođe stazama svog detinjstva u Prvom svetskom ratu. Tada je već bio oženjen Milicom iz familije Kardeša, sa kojom je imao petoro dece. Silovito je jurišao na Solunskom frontu, nosila ga je želja da se vrati u Obrenovac i opet vidi Milicu i decu. Zatekao je pet malih humki i Milicu, živu. Kako, zar ona živa, on živ, a deca? Nije mogao da shvati, da oprosti životu tu nepravdu. Rastao se sa Milicom. Njihov život bi, mislio je tada, bio u znaku smrti njihovog poroda. Nikad neće preboleti, zaboraviti. Morao je da nastavi sam. 

Posle nekoliko godina sreo je Vidosavu Mihailović iz Belog Polja. Krenuli su od početka i zajedničkim snagama napravili kuću u Glavnoj ulici. Bilo je to davne 1928.godine. Sima je tada prema ulici otvorio bakalsku radnju punu najraznovrsnije robe, a u podrumu su bili magacini. Na sreću su on i Vidosava ipak morali da sačekaju, jer, dece nisu imali. Godine 1931. Vidosava je rodila Živorada, njegovog sina, smisao njegovog života. Bog se smilovao nad njegovom napaćenom dušom. I ništa više nije bilo važno osim biti zdrav i živ, sa svojim porodicom, u svojoj kući. Svakog leta, znalo se, njegova mala porodica letovala je u Vrnjcima. Živorad je bio nežnog zdravlja, a i Vidosavi je bio potreban odmor. I tako sve do Drugog rata… Nije bilo lako pomiriti se sa „višom silom“ koja im posle rata oduze njihovu bakalnicu, ali, tako je moralo biti, glava na ramenu je najpreča, mislio j tada Sima. Život je tekao dalje, a oni su, Bogu hvala, dočekali da njihov sin dovede u kuću snaju Veru, da uživaju u unucima Gordani i Vitomiru. Bilo mu je i vreme da se skrasi, jer, željenom sinu jedincu nikad dosta putovanja, druženja, očas posla je mogao da skrene stranputicom, toliko su ga mazili i pazili. Taj je znao da dobije sve što poželi, a omladina u Obrenovcu luduje za motorima, igrankama. Čuo je, Živorad je dobio nadimak Binje, i važi za velikog šarmera koji odlično igra, svira sa drugarima i svojim orkestrom „Binjikus“ po igrankama u Obrenovcu i okolini. Pa neka, bolje i to nego da je neki baksuz i gubitnik, mislio je otac. Nek, ide gde mu srce ište, sve dok god se kući vraća. Ne smetaju ni ti njegovi golubovi koji vazdan guču u dvorištu. To Binjeta vuku visine i daljine. Ume taj i da radi i zaradi, ne samo da igra i svira.

Dok poslastičarnica nije otvorena, Binje je radio u trgovini, a kad je baš hteo da zaradi dinar više, nije se libio ni da uzgaja svinje sa stricem i strinom. Voleo je da se druži, da upozna svet i ljude. Zato je i postao novinar, a kako mu je fudbal, pored muzike, bio najvažnija sporedna stvar na svetu, izveštavao je o sportu i pisao za EKSPRES. Tako je i njihova poslastičarnica dobila ime EKSPRES.

U njihovoj radnji sa deset stolova, posla je uvek bilo. Obrenovčaii su znali da se ovde može pojesti najbolja gibanica, suva pita i baklava, sudžuk i alva, domaće i princes krofne koje je vešto spremao Binjetov pastorak Žikica iz drugog braka sa Radojkom, rodom iz Umke. A tek sladoled, celih šest vrsta, pa prava limunada, ceđena iz limuna, sve po ukusu i želji gostiju. Uveče, kad se poslastičarnica zatvori za goste, otvara se šah turnir za Binjetovo društvo. Kao po dogovoru, dolaze Slobodan Janošević–Ćoba, Dragan Filimonović, Mihailo Dragačevac, Laza Kaćanski, Mija Ilić. Sima ih sve dobro poznaje, zna da su dobri ljudi iz domaćinskih kuća. Zato i ne reaguje kad u kasne sate čuje viku: to njegov Binje gubi u šahu, a taj ne voli da gubi, ni od prijatelja, ni u šahu, nikako.

Binje je nekako uvek hteo da bude među prvima, u akciji, sa prijateljima. Da svaki trenutak bude za pamćenje i druženje. Umeo je da jednom godišnje okupi prijatelje u svojoj vikendici u Draževcu, da ih posle bogatog ručka zabavlja u ritmu bubnjeva, kako samo on ume. Na proslavama svojih rođendana – isto. Do kraja života, 2006. godine, nosio je u svom gradu titulu neprevaziđenog majsltora za pravi ritam i zvuk. Čoveka čiji je nadimak utkan u ime prvog pravog obrenovačkog orkestra „Binjikus“ u kome su, uz njega , svirali jupče, Cvike, Brane, Fića i Ćopa. Onaj Binje koji je na velikom dansingu sa svojim društvom svirao velike hitove i bravurozno igrao sambu, rumbu, fokstrot… i u čijoj je kući, poslastičarnica EKSPRES dugo bila omiljen svratište za Obrenovačku omladinu, dede i unuke, ljubitelje“ šaha i slučajne prolaznike.

Gordana B. Obradović
iz knjige “Bio jednom… stari Obrenovac”
Obrenovac 2009.

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac nekad.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*