Priča o “Pčeli”

pcelaPriču o “Pčeli” počela sam pisati pre više meseci, još pre poplave, dok sam sa Alenom, kolegom arhitektom, razmišljala o njenom renoviranju. Bitno je bilo promenama ne narušiti njen duh. Ona sa sobom nosi mnoge uspomene, priče, odrastanja, razgovore. Skoro sedam decenija. Činilo mi se da postajem previše subjektivna i da se plašim promena, da nešto ne pokvarim. Kažu mi mušterije -“Nemoj ništa da menjaš, svaki deo nosi svoju priču!”.

Međutim, dok sam pisala ovu priču, shvatila sam da su boja zida ili polica manje važni. Pored naših proizvoda, ljudi su ti koji su bitni i koji “Pčelu” pune osmesima i nose njen duh. Bilo da su mladi ili malo stariji, duge kose ili sedih pramenova, puni viceva ili priča, ljubitelji fudbala ili pecanja. Neki vole tu da prave predstave, drugi origami, treći da igraju šah, a neko i da se oproba u brzini ukrštanja reči sa tatom.

Ovo je priča o “Pčeli” koju svi pamte i vole, o “Pčeli” kakva je bila pre poplave i koja će, nadam se, nastaviti sa svojom tradicijom.

PRIČA O “PČELI”

Poslastičarnica “Pčela“ je najstarija poslastičarnica u Obrenovcu, osnovana 1949. godine.

Osnovao ju je moj pradeda Božidar. Obrenovčani danas ne znaju da je prvobitno poslastičarnica nosila ime “Vardar”, verovatno zbog pradedine nostalgije za rodnom Makedonijom. Sadašnje ime dao joj je moj deda Danilo. Majstorski ispit za poslastičarski zanat je položio 14. jula 1957. godine i dobio je diplomu zanatskog majstora. Kod mog dede su mnogi poslastičari učili zanat. Bio je vrhunski majstor za torte i kolače. O njegovim tortama i danas pričaju stariji Obrenovčani. Torta koju je napravio za prvi rođendan svog unuka Bože bila je posebno slavna. Tata priča da je bila bela, na nekoliko spratova, a na vrhu je imala goluba koji je izgledao kao da će da poleti. Stajala je u izlogu i mnoge mušterije su ga molile da napravi i njima identičnu, ali on nije želeo. Bila je posebna i samo za njegovog unuka. Nažalost, umro je mlad, tako da ga ni sestra Jasmina ni ja nismo upoznale. Nasledila ga je moja baba Ruža koja je ceo vek uz osmeh radila, a kecelju nije skidala čak ni u kući. Budila se pre pet svakog jutra bez sata, jer se moralo sve stići, umesiti i ispeći pre nego što mušterije dođu. Svaku priliku koju je imala koristila je za dremku, jednom čak i u radnji. Sanjala je da služi mušterije i probudila se sa kornetom sladoleda u ruci, a mušterija nigde. Pomagali su joj moj tata Arsenije, poznat kao Aca Baklava i moj stric Miško Tulumba.

Kasnije “Pčelu” preuzima tata i dalje je drži uz pomoć moje mame Gorke bez koje ništa ne bi bilo moguće. Ona je stub kako porodice tako i “Pčele”, kako se ono kaže- žena iz senke- ne nameće se i ne voli previše da priča, ali uvek ima rešenje. Uz njih i ja sam naučila sve tajne zanata.

Izgled “Pčele” se nije mnogo menjao od njenog nastanka. Tenda bordo boje više ne funkcioniše. Dešavalo se da sakuplja kišnicu i da je ispusti na glavu mušterija i to baš kada izlaze iz radnje sa sladoledom. Tata bi uvek skočio da upropašćeni sladoled zameni novim. Na ulaznim vratima nalepnica “Non-stop”, a ispod još jedna “od 7-21”. Ljudima je to i dalje interesantno. U izlogu vas dočeka pita. Ponekad pored pleha stoji pehar mladih ili medalja, obaveštenja o prodajama nekretnina ili za koga od Obrenovčana da glasate na takmičenjima. Zidovi su obloženi lamperijom. Sa plafona visi luster. Uopšte ga ne volim i njega jedva čekam da promenim. Sa leve strane lokala su mašine, a sa desne stolovi i stolice. Mnoge mušterije imaju svoje mesto još od kako su bili deca i nerado ih menjaju. Na čelu često sede moji mama i tata koji žele gostima dobrodošlicu i pitaju ih za zdravlje. Zna se kada se pije kafa sa radnicama-svakog dana u 9, 15 i 18 časova. Nijedan dan se ne propušta. Uveče čelo pripada tati i ukrštenicama. On je mag za ukrštenice, sve ih reši. Na zidu su slike starog Obrenovca koje se takmiče za mesto sa kalendarima, tako da u “Pčeli” uvek možete da se potsetite koji je datum. Možete čak da birate i na kojem – na kalendaru Svete Petke, mladih obrenovačkih fudbalera ili ribolovačkog saveza uz poneki recept kako da napravite dobru riblju čorbu.

“Pčela” je kao član porodice. Nekada je obožavam, a nekada me nervira najviše na svetu jer moram svako veče da radim, dok drugi šetaju i uživaju u letu sa društvom. Moji pravi prijatelji razumeju i svrate uvek da me vide. Ko god dođe kod nas zna da i “Pčeli” mora da posveti pažnju, bilo da donese pleh kolača, kofu boze, izrenda krompir za pitu ili opere sudove ako smo u gužvi- posla ima uvek. Mara i Goran znaju, još od kad su bili mali i dolazili da posete tetku, da će odmeniti teču bar dok traje utakmica. Kaća je učila da pravi sutlijaš, a Dana se pretplatila na pranje sudova. Anđa je čak naučila da daje sladoled dok smo tokom studija išle na praksu kod čika Makse.

Kod nas su uvek radile divne osobe koje su nam postajale deo porodice – Cveta, Smilja, Rada, Dragica, Olja, Milena… Sada su tu Branka i Tamara. Cveta se u poslastičarnici upoznala sa babinim bratom, udala se za njega i otišla su zajedno u Makedoniju. Od svih mi najviše nedostaju Rada i Dragica koje su radile kod nas preko 20 godina, pored njih sam odrasla. I krile su me kada kupim jafu i jedem je krišom da mama ne vidi.

Proizvode po kojima se “Pčela” prepoznaje proizvodimo decenijama, a recepti se prenose generacijski. Važno je da su domaći i sveži. U radnji možete pronaći isključivo proizvode koji su izašli iz naše radionice. Dan počinje sa pitom. Najčešće je sa sirom uz koju je boza neizostavna. Trideset godina je majstor za pite bio čika Momčilo. I dalje je pravimo po njegovom receptu. Komšija Raša mnogo voli pitu. Često je doručkuje i više voli kada je reš pečena.
Teta Zora uživa u sladoledu. Bez njega se ne može zamisliti ni jedan letnji dan. Zna se da vas svakog dana na istom mestu i sa istim ukusima čekaju – vanila, malaga, lešnik, čokolada, jagoda i limun. Neda, moja najbolja drugarica, najviše voli sladoled od čokolade, obožavamo ga obe od kada smo bile male, mada njoj prilično godi i sa ukusom lešnika. Stefan takođe voli sladoled sa ukusom čokolade i on je bio obavezan dodatak uz igru dok smo bili deca. Đole jede mešavinu malage i vanile, dok Ljubas jede samo malagu, nju najviše voli. Za venčanje sam mu obećala kutiju sladoleda od malage. Jeca je moja drugarica iz detinjstva i voli da pije bozu.

Desno od sladoleda su boza i limunada, u rashladnoj mašini. To je najstarija mašina u poslastičarnici i ima način točenja koji je svima zanimljiv. Stane oko 20 litara po napitku. Za bozu kažu da diže iz mrtvih. Ako se u nju doda limunada dobija se špricer, a još sa kuglom sladoleda on postaje diplomatski. Pravo letnje osveženje i pravi naziv. Maja se slaže i ne može da mu odoli čak i kad je na dijeti. Zorana, koja stalno leti vozi bicikl, svaki dan svrati nasmejana. Ona je pije sa kuglom lešnika. Skoro je postala mama i kaže da će i svoje dete naučiti da je pije. Bozu obožavaju i mladi i stari samo kada se naviknu na njen neobičan ukus. Prvi put kada je probate, ključ je da je ne mirišete, već da je pustite da sklizne niz grlo, kako kaže moj tata. Najbolje je u početku pomešati je sa limunadom i postepeno dodavati sve više boze. Kada vam dođe rođak iz Beča objasnite mu da je normalno da boza “rezi”, jer ima svoj proces vrenja. Budući da je nikada do tada nije probao počinje da se žali da je pokvarena dok mu se vi smejete. A kada je jednom zavolite to traje ceo život! Deda Moma i njegov prijatelj su dolazili svaki dan da je piju i ispričaju se. To im je bio ritaual u toku šetnje. Moma je nedavno umro, ali je prijatelj nastavio da dolazi. Doduše sada malo ređe, jer i njega stižu godine. Zato mu unuk sa vremena na vreme odnese flašu boze. Boza je jedno od najzdravijih pića koje postoji. Pogotovu za mlade mame jer je puno vitamina B. Kum Duća je pravi majstor za kuvanje boze. Dok tata iscepa drva i naloži vatru za kazan kum je već stigao. Uz čašicu razgovora i povremenog smenjivanja tokom mešanja, boza je za tili čas gotova. Pripomogne i čika Mile. Kako oko boze tako i oko bilo kod majstorisanja. On je čovek koji sve ume da popravi. A teta Jelica je tu da pruži savete oko pečenja kolača ili priča iz mladosti.

Od kolača počasno mesto ima baklava. I to grčka! Kažu da je pravimo najbolje u gradu. Mama je maher jer za deset minuta zavije devedeset komada. Niko ne može da se takmiči sa njom. Uz grčku postoje egipatska i turska baklava. Mušterije uvek pitaju koja je koja jer ih mešaju. Marija kaže -„Daj mi onu trouglastu koju najviše volim“- jer nikada ne zapamti koju voli. A ni ja. Mislim da je turska u pitanju. Vesna i njen tata vole egipatsku. Moj tata je majstor za tulumbe. Pravi ih najbolje na svetu, a kada ih napravi nestanu za tili čas. Što bi rekla mušterija, koja nije znala šta je urmašica – “Daj mi ovu neuspelu tulumbu”. Recept za urmašice je donela mama. One su stalni član vitrine za kolače skoro 30 godina. Moj Milan ih obožava, pogotovu kada ih ja napravim. On je majstor za tufahije i pravi ih bolje od mene. Draća ih baš voli. Sutlijašu se najviše obraduje Nina, a sudžuku dve bake koje dolaze leti svaki dan. Imaju šećer pa ne smeju da jedu slatko tako da im dođe kao prava poslastica. Sudžuk nije samo naziv za kobasicu, već i za kolač koji je malo sladak, roze boje i pihtijastog izgleda. A uz čokoladnu alvu meni je taman. Za krempitu nam je recept dala kuma Zoka. Obožavam kumine recepte, lako se spremaju i jako su ukusni kolači. Bilja voli bajadere, a Alen cheese cake. Stalno me ubeđuje da unesem novine i misli da ne želim da ga poslušam. Nije da ne želim, samo je to kod “Pčele” proces koji dugo traje. Jedva sam ubedila tatu da uvrstimo cheese cake u ponudu. Nije želeo ništa novo. Dokle god ne remete ono što valja, novine su potrebne, dođu kao pravo osveženje. Imam na umu još par kolača.

Ono najlepše što ide uz “Pčelu” su tradicija, prijateljstvo i uzajamno poštovanje koje se rađa između moje porodice i mušterija koje postaju naši prijatelji, jer se ljubav prema “Pčeli” prenosi sa generacije na generaciju.
“Pčela” je uvek bila obavezna stanica između posla i kuće, nekada vreme između malih i velikih odmora, mesto na kojem se i dalje jede sladoled pre i posle vašara. Uz novac ili na crtu, nije bitno. Važno je druženje i ćaskanje, razgovor uz bozu o fudbalu, politici ili sećanjima na Pera Sulju.

Oni nešto stariji, generacija mog tate, skoro su ceo život proveli u “Pčeli”. Mija, Zoki, Kisa, Cule, Pokorni, Mindara, Kum Žuća, Maksa, Duja, Bulja, Šilja i mnogi drugi. Glavna tema je bila i ostala – fudbal. Ponekad i politika. Kada su bili mlađi, znali su gde je najbolji izlog kroz koji se merkaju devojke ili gde se jede na crtu jer se džeparac potrošio na cigarete. Drugari su zajedno sa tatom prenosili jabuke i merili kikiriki ili pomogali da raznese burek jer se uspavao. I dan danas ne voli da ustaje rano. Išli su sa njim po vašarima dok je on prodavao pite uz uzvike – “Još danas u vašem gradu, sutra u Novom Sadu”! Ta prijateljstva traju i danas. Zna se gde se svako veče igra šah. Svoj sto i šah imaju – i u bašti i u poslastičarnici. Životi su se promenili, ali glavna tema razgovora je i dalje ista- fudbal. Sve češće prizivaju sećanja iz mladosti i dana provedenih u “Pčeli”.

Peca Rumun, Bege, Noske, Sale, Mika, Kalina, Vrlja, Mićava, Stojan, Muša, Boško, Đura, Vilotići i drugi, to su momci koji najviše vole bozu. Pre i posle bazena, večernje šetnje ili fudbala. To je moja generacija. Sto u bašti iza velikih listova ricinusa im je odličan za odmeravanje devojaka i komentarisanje. Svaki dan dolaze i ubeđuju me da ništa ne promenim u enterijeru. Uvek mi je bilo drago kada za jednim stolom vidim njih, a za drugim tatine prijatelje. Nađu temu za zajednički razgovor i menjaju generacijske utiske, opet najčešće o fubalu. Ukoliko ne iznesemo stolove i stolice na vreme Skale ih sam iznese, zna gde stoje. On i Maša vole da sede napolju.

Kako stariji tako i neki novi klinci poput Vuka, Ive i Nađe i dalje prvo pitaju za Čika Acu, ili što bi rekao jedan mali dečak – “Gde je čika sladoled?”. Znaju da će im se čika Aca obradovati i da će, čak i kada su bolesni, ubediti mame i tate da dobiju makar kornet. Vuk voli pitu sa sirom i bozu, Iva čokoladni i roze sladoled, dok Nađa ostaje verna sladoledu od limuna. I nikada ne dozvoljava da je častim jer je ona velika i zna sa parama. Vuk i Iva su počeli da dolaze sa svojim tatom Mićom, a on kao dečak sa svojim tatom. Ne propuštaju ni jedan dan. Tako “Pčela” kroz njih živi generacijama. Ne moram ni da ih pitam šta žele, samo ih uslužim. Valentina obožava sladoled. Kada nema gužve ona mi pravi društvo, crtamo na papiru kojim se zavija pita i jedemo sladoled. Uroš i Ilija, budući poznati fudbaleri, dolaze svako veče sa deda Arsom. Ne znaju koji bi sladoled pre pa naruče šarenka – od svega po malo. To je mešavina svih ukusa u jednoj kugli. Sva deca ga vole. Vukašin je jednom na moru naručio šarenka, zamislio je kuglu kao što je čika Acina. Ali, oni ne znaju šta znači od svega po malo pa je dobio porciju sa deset kugli sladoleda. Na kraju su mu tata i mama pomogli da pojede. Nevena voli da pravi pozornicu u radnji. Ako nema mušterija poređa sve stolice u tri reda, kao da je u pozorištu, jede sladoled, peva i igra. Mnoga deca su odrasla u našoj poslastičarnici i uz mog tatu, kao što su Jelena Vilotić i njena braća Bane i Boba. To je posebna vrsta ljubavi i prijateljstva koja postoji između mog tate i Jece i traje više od trideset godina, još dok je kao mala svaki dan dolazila na dve kugle sladoleda, pričajući da će deda da plati. A tata se samo smeškao i davao joj kugle, znajući da deda nema pojma o tome. Kada je saznao, čovek se posramio, naljutio i došao da plati sav dug, dok je tata kroz osmeh odmahivao glavom i rekao da nema on novca koliko je Jelena sladoleda pojela. Ali zato nam je njen tata svakog proleća punio žardinjere najšarenijim i najlepšim mirišljavim cvećem.

Ja sam do četvrtog razreda organizovala rođendane u “Pčeli”. Kuća je bila mala da primi sve moje drugare a njima je bilo zabavno jer je cela poslastičarnica bila naša. Obzirom na to da sam zimsko dete sladoleda u novembru nema. Mojim drugarima su posebno bili zanimljivi korneti koje su mogli da jedu do mile volje.

Pre par leta je u radnju došla stara mušterija koja se iz Obrenovca odselila pre 20 godina. Prvo što je naručio bila je krigla boze, a potom je pitao da pozovu mog tatu. Kada ga je ugledao, zagrlio ga je, popio bozu i počeo da plače. Rekao nam je da je u “Pčelu” došao pravo sa stanice jer je želeo je da oseti poseban ukus boze i vidi mesto koje mu je obeležilo detinjstvo. Bio je presrećan jer se ništa nije promenilo. A u “Pčelu”, sa sve koferima, svakog leta prvo svrate i stare mušterije iz Holandije, Austrije, Nemačke, Francuske, Norveške ili odakle god da ih je život odneo. Prvo boza i sladoled pa tek onda poseta rođacima. Svako veče su tu dok se ne vrate kući. A kada krenu obavezno ponesu kolače i bozu – da im se nađe za put a i da im malo produži ukus leta…

Nakon poplave i urušavanja lokala, “Pčela” je bila primorana da se premesti na drugu lokaciju. Posle tačno 669 dana “Pčela” se vratila kući! Veliko olakšanje i velika sreća za moju porodicu i sve one koji vole “Pčelu”. Lokal je ponovo izgrađen, sada ima i potkrovlje. Ono što je najbitnije, uprkos svim promenama koje su morale da se dese, taj prostor nosi gomilu uspomena i nastavlja tradiciju. Dosta novih proizvoda smo uveli ali i zadržali sve stare. Za svakoga po nešto.

Leto ili bilo koje godišnje doba, ljudi su ti koji “Pčelu” pune osmesima i nose njen duh, boja zida ili polica od manje su važnosti. Bilo da su mladi ili malo stariji, duge kose ili sedih pramenova, puni viceva ili priča, ljubitelji fubala ili pecanja. Neki vole tu da prave predstave, drugi origamije, treći da igraju šah, a neko i da se oproba u brzini ukrštanja reči sa tatom.

Svi vi dobrodošli ste da i dalje sa nama delite vaše priče i da zajedno nastavimo da održavamo duh “Pčele”. Setite se, život je sastavljen od divnih i teških trenutaka, ali je jedinstven, ukusan i sladak, baš kao i najslađi kolač koji se podeli uz razgovor i osmeh.

Dobrodošli u “Pčelu”!

Snežana Mihajlovska Šijak

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.