Ispred malog metalnog kioska tiskaju se dečaci. Gurkaju se u redu čekajući da kupe “Životinjsko carstvo” i “Bazuka” žvake. Iz prodavnice proviruje već vremešni obrenovački trgovac, čika Mija Čolić, u plavom mantilu i sa obaveznom crnom beretkom na glavi, neuspešno pokušavajući da ih umiri. U jednom momentu graju prekida pojava stasitog čoveka obučenog u belo odelo i sa uglancanim cipelama na nogama. Jedan od dečaka reče poluglasno: “Evo ga Iza pevač… Ćale mi pričao da je kao momak skakao sa Starog mosta u Mostaru”. “Šta je momci, kakva je to galama?! Mijo, dajder djeci po “Carstvo”, Izo časti…”.
O njemu nismo znali mnogo, ni ko je, niti odakle. Govorio je na neki, nama do tada, neobičan način, ali ga je bilo lepo slušati. Izbrijan i namirisan, sa uvek doteranom, začešljanom kosom i lepo obučen izgledao je kao pravi gospodin. Znali smo da je pevač i da je živeo u malom stanu sa Verom pevačicom, u baraci na Staroj pruzi (današnja ulica Prote Mateje Nenadovića), u delu Obrenovca koji je poznat pod imenom Rasadnik. Viđali smo ih često kako uparađeni zajedno odlaze na nastupe. Pevali su u hotelima, restoranima, ali i običnim kafanama kojih je u to vreme bilo mnogo.
Preko puta tog kioska nalazila se stara, trošna kuća ćerpičara u kojoj je živela brojna romska porodica Živanović. Iako nikako nisu živeli lagodno, iz njihovog dvorišta često se čula muzika, što sa radija, što sa harmonike. Čika Dragan, glava kuće i samouki harmonikaš, umeo je da sedne ispred kuće i razvuče svoju “dalapu”. Izo je znao da mu se pridruži, a onda bi se našim komšilukom razlegao njegov prodoran glas. Mi deca smo ga sa divljenjem slušali sa druge strane ograde. O starijima da i ne pričam. Iako pojma nismo imali ko je Mujo i zašto kuje konja po mesečini, ni ko su Latif aga i njegov jaran Sulejman, ni gde je Bembaša, uživali smo slušajući.
Izo je za nas bio komšija koga nismo viđali često. Pevački život je bio takav da se radilo noću, a spavalo preko dana. Bio je tih i nenametljiv, osim kad peva, tako da nismo ni primetili kada je negde početkom devedesetih godina napustio Obrenovac. Posle petanaestak godina koliko je živeo u Obrenovcu i 38 godina provedenih u Srbiji, Ilijaz Delić, kako mu je bilo pravo ime, odlučio je da se vrati u svoj zavičaj, u Mostar, na obale smaragdno zelene lepotice Neretve. Godine su prolazile, a mi pritisnuti svakodnevicom, zaboravili na njega. Zaborav je trajao sve do jedne televizijske emisije u kojoj se pored mlade muzičke zvezde u usponu pojavio čovek koji je neodoljivo podsećao na Ilijaza. Ostala je nedoumica da li je to bio on ili neko drugi. Onda sam sasvim slučajno otkrio grupu “Mostar Sevdah Reunion” i ostao zaprepašćen kada sam kao vokalnog solistu tog benda ugledao Ilijaza. Bio sam sada sasvim siguran da je to on, samo što to nisam imao čime da dokažem. Ali, dokaz je stigao mnogo godina kasnije, kada mi je na jedan mejl odgovorio Dragi Šestić, čovek koji je sa Ilijazom osnovao ovu grupu i koji mi je potvrdio da zna da je Ilijaz jedno vreme živeo u Obrenovcu.
A ko je, u stvari, Ilijaz Delić? Po rođenju Mostarac, potekao iz višečlane porodice u kojoj je imao još sedmoro braće i sestara, bravar po zanimanju, ali se tim zanatom nikada nije bavio. Još kao dečak nastupao je u KUD “Abrašević” iz Mostara, a pevao je na igrankama, u kafanama i baštama mostarskih hotela. Njegov muzički talenat nije ostao neprimećen, pa je kao devetnaestogodišnjak, sredinom pedesetih godina, krenuo put Beograda da se tu okuša u muzičkim vodama. U to vreme postati pevač nije bilo lako. Pričao je da je dozvolu za rad dobio nastupajući pred komisijom od desetak članova, viđenijih muzičara tog doba. Da bi se neko tada bavio pevanjem morao je da ima širok repertoar, od sevdalinki, narodnih pesama, šlagera, italijanskih kancona i francuskih šansona. Svoj prvi nastup u Beogradu imao je daleke 1957. godine, u čuvenoj kafani “Stambol kapija”, u kojoj su se okupljali boemi i čuveni umetnici, književnici i novinari. Za Radio Beograd Ilijaz je napravio nekoliko snimaka, a sarađivao je sa Ljiljanom Petrović i Tomom Zdravkovićem. 1982. godine, sa orkestrom Veroljuba Jovanovića, snimio je prvu “long plej” ploču pod nazivom “Pesme Roma”. Iako je mnogo godina proveo u Beogradu i Srbiji, nikada nije zaboravio svoj Mostar. Kažu da je znao da uzme taksi i njime ode do Mostara da bi skočio sa Starog mosta u hladnu Neretvu, a onda bi se, opet taksijem, vratio u Beograd.
U rodni Mostar Ilijaz se vratio 1991. godine, a tu ga je zatekao početak rata. 1993. godine, u vreme najvećeg razaranja grada, zajedno sa Dragim Šestićem izdao je muzičku kasetu pod nazivom “Biseri sevdaha”. Skromnog tiraža, ali je nekoliko godina kasnije to poslužilo kao osnova za stvaranje novog muzičkog projekta koji je nazvan “Mostar Sevdah Reunion”. Novi muzički pristup sevdahu i sevdalinkama približio je ovu vrstu muzike široj publici, a veliki doprinos uspehu grupe svojim izuzetnim interpretacijama dao je baš Ilijaz Delić. Možda je vrhunac svoje muzičke karijere doživeo nakon koncerta održanog u Londonu 2002. godine, kada je jedan od muzičkih kritičara zapisao da je Ilijaz bio apsolutna zvezda te večeri. “U krem odelu, srebrne kose, te noći je bio Frenk Sinatra, čiji nas je glas pun emocija odveo daleko, na Balkan. Njihova muzika je miljama daleko od salse, ali ne morate razmišljati o Kubi i “Buena Vista Social Club” dok su oni tu”.
Poslednji nastup imao je u proleće 2013. godine u Frankfurtu, kada se, već ozbiljno bolestan, poslednji put poklonio publici. Svestan da mu se bliži kraj, tom prilikom na bini je rekao: “Otpjevaću vam pjesmu posvećenu preminulom Šabanu Bajramoviću, a i ja ću uskoro za njim. Ali, ostat će moje pjesme, ostat će moje dijete koje se zove “Mostar Sevdah Reunion”, ostat ćete vi koji ćete sve to slušati…”.
Ilijaz Delić, Sinatra sa Stare pruge, čovek koji je sa istim žarom pevao i u londonskom Elizabeth Queen Hall-u i nekom provincijskom domu kulture ili zadimljenoj kafani, preminuo je u Fojnici 9. septembra 2013. godine.
Dejan Kovačević