Sladoled na točkovima

icecream-meltingŽivot na periferiji Obrenovca početkom osamdesetih godina dvadesetog veka bio je prilično jednoličan. Naročito ako si pri tom bio još i  dete. Ulice su bile pune rupa, prašnjave ili kaljave, zavisno od godišnjeg doba, skoro bez saobraćaja, sa tek po kojom prodavnicom. U neposrednoj blizini naše kuće bio je kiosk kod čika Mije. Samo u retkim prilikama roditelji su nas slali u prodavnice kod Kice na Kocki, ili kod Milana Ere na Zabreškom putu. U to vreme za nas je odlazak po hleb u pekaru kod Čede Dandare, pored sadašnje zgrade novog suda, bio avantura neviđenih razmera.

Tople letnje dane moj mlađi brat i ja provodili smo igrajući košarku na improvizovanom košu postavljenom na stari orah. Uživali smo u avanturama naših omiljenih strip junaka, Kapetana Mikija, Blek Stene, Zagora, Alan Forda i njegove družine iz grupe TNT. Rado smo se motali i na gradilištu novog naselja Rojkovac sa koga su nas dvojicu, Tomketa i Cviku redovno jurili “Komgrapovi” čuvari. Osim prodavnica, u to vreme su retkost bili i frižideri sa sladoledom, tako da je doći do njih bilo vrlo komplikovano. Frižider pored trafike kod  Žike Majmuna, pored nekadašnje “Investbanke”, odnosno kod  današnjeg “Maksija” u Dudovima bio je veoooma daleko. To je bilo najbliže mesto gde smo mogli da uživamo u “hladiši”, “limunku”, “rumenku” i ostalim sladoledima neobičnih naziva i nama, tada, neverovatnih ukusa. Ali, u grad se nije išlo tako često. Zato je za nas sa periferije spas od letnjih vrućina stizao na biciklu. Poslastičar Nazmija donosio je skoro svakog dana sladoled na staru prugu, u Rasadnik i Ulicu Mila Užara. On je imao svoj lokal na uglu ulica Vojvode Mišića i Mila Manića, preko puta Ribice, ali mu nije bilo teško da biciklom obilazi “bespuća” Obrenovca u potrazi za decom željnom ledene poslastice.

Svoj dolazak najavljivao je izdaleka, glasnim i otegnutim uzvikom “Evoooooo sladoooleeed” koji smo mogli da čujemo nekoliko ulica dalje. Odmah bismo sve prekidali i u paničnom strahu da nam sladoledžija ne promakne, trčali do roditelja i tražili novac za sladoled. Znali smo da Nazmija uvek stane na isto mesto, pored čika Gvozdenove ograde, u hladu jabuka i retko kada se dešavalo da on nas čeka. Bio je to krupan, visok čovek, sedih doteranih brkova. Na glavi je uvek nosio belu kapu, a preko bele košulje i prsluka dugu belu kecelju. Na guvernalu njegovog crnog “ženskog” bicikla (onog bez šipke) bila je je okačena kutija od “Vital” ulja sa rupom kroz koju je izvlačio kornete. Na korpi iznad zadnjeg točka bio je plastični frižider drečavo zelene boje sa sladoledom od  jagode i vanile. Sa posebnim ushićenjem gledali smo kako vešto barata kašikom koja je proizvodila neobičan zvuk škljocanja svaki put kada bi kugle sladoleda stavljao u kornet. Pošto je znao koliko dece ima u našem kraju, ipak bi sačekao još malo da se pojave i oni koji su kasnili, a onda bi uzjahao svoj bicikl i nastavio prašnjavom Ulicom Žrtava fašističkog terora, prema ulici Mila Užara gde su ga željno očekivala neka druga deca. A mi smo ostajali sa kornetima u rukama, nasmejani, musavi i sa prstima lepljivim od sladoleda. I ma koliko želeli da uživanje u sladoledu potraje, on je brzo nestajao pod naletima naših jezika i vrelinom Sunca. Kao u onoj paroli “Ni zrna žita okupatoru”, mi ni jednoj kapi otopljenog sladoleda, koja se slivala niz kornet, nismo dozvoljavali da ostane nepolizana. Dešavalo se nekada da zbog nepažnje i halapljivosti kugle sladoleda završe na prašnjavom sokaku, a to je obično pratila velika dreka i suze.

Tako je bilo godinama. Ne sećam se tačno kada je Nazmija prestao da dolazi u naš kraj i da donosi sladoled. Često nam se pričinjavalo da negde u daljini čujemo njegov glas pa bi istrčavali na ulicu i čekali ga, ali njega nije bilo. Ni sladoleda. Vraćali bi se razočarani u dvorište sa nadom da će možda sutra ipak doći. Iako smo u to vreme češće o sladoledu maštali nego što smo mogli da ga jedemo, taj ukus još uvek pamtim kao jedan od najlepših. Sigurno je i u to vreme bilo i lepših i ukusnijih sladoleda, ali je taj Nazmijin, za nas bio nešto posebno. Od tada je prošlo mnogo godina, a ja svaki put kada iz Ulice Vojvode Mišića skrećem levo, bacim pogled na nekadašnju Nazmijinu poslastičarnicu…

Sladoled je do nas stizao i na četiri točka, ali smo tu privilegiju imali samo onda kada bi nas roditelji pustili da nekoliko dana letnjeg raspusta provedemo u divljini Rvata, kod naše tetke. Tada smo mogli da uživamo u sladoledu koji je imao sasvim drugačiji ukus od onog Nazmijinog, a koji je do Rvata stizao u belom “ford taunus” karavanu poslastičara Rušidija, vlasnika poslastičarnice “Beograd” koja se nalazila na uglu ulica Bore Ćirića i Maršala Tita. Dane u Rvatima smo provodili pored Kupinca, koji je tada još izgledao kao reka, ili u obližnjem “bagrenjaku” gde smo pravili kolibe od zovinog granja. Ali kada bi se čula sirena automobila znali smo da to sladoledžija najavljuje svoj dolazak tamo negde kod Vlaške bašte. I tada bismo se dali u sumanutu poteru za jajima. Naime, ovaj sladoled se mogao dobiti i bez novca. Dovoljno je bilo nabaviti jaja i onda bi prostom trampom došli do sladoleda: koliko jaja – toliko kugli. U ovoj trgovini najgore je prolazila moja tetka koja je na neobjašnjiv način ostajala bez jaja u špajzu, a dešavalo se ponekad i da danima ne pronađe ni jedno jaje u svom kokošinjcu.

 

Dejan Kovačević

Comments

comments

This entry was posted in Moj Obrenovac.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*