Tri dana na čamcu, a čamac na Kolubari

Čini dobro

Kolubara je mutna, dosadna, nezanimljiva, ali samo za one koji se njenom toku nisu predali. Spuštati se čamcem niz Drinu, niz Unu, putovati Limom, Neretvom, Cetinom, ima smisla. Ali Kolubarom broditi – ne čini se nimalo zanimljivim, ni mogućim čak. Kolubara je plitka, mirna, neprivlačna reka mutne, kaljave vode. Tako govore oni koji su putovali gore pomenutim rekama, ali Kolubarom – nikad.

Krštenje čamca

Dragan Babić, pesnik, pripovedač, svirač na gitari, ponekad vajar, slikar, boem uvek, kupio je u Valjevu, na otpadu, desantni gumeni čamac, za sedam stotina dinara. Nije baš bio siguran da mu je potreban, niti da je upotrebljiv, ali, eto, odlučio je da okuša čamac i sebe, baš  na Kolubari. Pošto je sebe proizveo u kapetana plovila, dosetio se da mu nedostaje bar jedan član posade, pa je u tom smislu ukazao poverenje piscu ovih redova.

Dogovoreno je da krenemo od Lajkovica, od poslednje vodenice koja pregrađuje reku (između Lajkovca i Valjeva ima ih nekoliko pa je plovidba tim delom nemoguća), pa da se tako spustimo do Obrenovca, gotovo do ušća Kolubare u Savu. Da li je to izvodljivo, nismo znali. To smo, uostalom, hteli i da utvrdimo. Uronili smo čamac u brzu zelenu vodu (kao da je to planinska reka?!) i hteli da obavimo krštenje ovog plovila, njegovog porinuća, razbijanjem flaše vina o pramac. Pošto je čamac od gume, ne prepirući se mnogo, odlučili smo da ovaj običaj promenimo utoliko što ćemo flašu vina uz put popiti, naravno u čast ovog događaja.

Skliznuli smo u vodu, uleteli u brzake. Krenuli smo, zaista  smo krenuli. Bilo je oko četrnaest časova, sunce je pržilo, a ispred nas su iskrsle ruke, prsti, tela panjeva, trupla vrba iz korena iščupanih za vremena kada reka podivlja od snage, skulpture od drveta koje je priroda izvajala, bezbrojni spomenici koji opominju, podsećaju da je ova plitka voda ćudljiva i iznenadna, kao kolubarski seljak.

Nailazimo na seljaka koji iz reke, lopatom grabi pesak i utovara ga u kola. Ne očekuje nikog rečnim putem, okrenut nam je leđima. Prolazimo pored njega i on se, s lopatom negde na pola puta, između vode i kola, ukoči, postade fotografija. To traje petnaest, dvadeset sekundi, to je položaj iznenađenog čoveka. Takve “fotografije” gledali smo neprestano sva tri dana putešestvija po tajanstvenoj reci Kolubari. Desetine, stotine ljudi koji vade pesak duž Kolubare. Može li ova reka da proizvede toliko peska koliko je ljudima potrebno. Škripe lopate, čuju se glasovi, brekću traktori, pa opet tišina, divljina, samo ptice, samo se riba  ponekad praćakne, samo šum vesala, pa šum brzaka.

Selo Beli Brod, brzak je pred nama. Ulećemo u njega, ali ne uspevamo da se iščupamo. Vir. Iskačemo iz čamca, da ga izvučemo, ali potanjamo. Duboko. Izronim sam, ali kapetana čamca nigde nema. Na drugoj obali dvojica ljudi posmatraju šta nam se dešava. Konačno, Dragan Babić izranja, cigara mu je u ustima. Penjemo se u čamac, pokušavamo  da dobacimo konopac onoj dvojici ljudi preko da nas izvuku. Petnaesti pokušaj – uspevamo. Naši spasioci su Miodrag Jeremić, iz Ćelija, Lajkovac i Jakim Kovač iz Subotice, vozač, čovek koji iz obližnje krečane prevozi kreč u Suboticu. Upoznajemo se, grlimo i ljubimo, nazdravljamo konjakom, Miodrag iz bašte donosi paradajz, krastavce, ljutu papriku i hoće da ide sa nama, u penziji čovek pa ima vremena, fotografišemo se za uspomenu, odlazimo niz reku, mašemo, opet tišina. Kao da smo u divljini, pomišljamo da bi neko iz turističkih i sličnih razloga mogao da organizuje ovakva putovanja, čamcem, niz Kolubaru, radosni smo, ispunjeni prirodom. Pada veče. Veliki, šljunkovit sprud na kojem su izvaljena stabla vrba, jedno po sredini, uzduž, napuklo, a iz tog procepa viri ispružena, bela ruka sa četiri prsta. Veče je, hvata jeza od te slike koju je napravila priroda. Tu smo se ulogorili. Ima mnogo drva za vatru, noć je zvezdana, pečemo kukuruz i slaninu, uvlačimo se u džakove za spavanje. Tišina, samo ptice i pucket vatre se čuju. Komarci nas ne diraju, čudo jedno. Lepota ove reke je beskrajna, neotrkrivena, čudesna, drugačija od ostalih.

Nema lepote, ali ima energije

U cik zore već smo u čamcu. Budi nas jutro, a zove reka. Opet iste slike od juče, dok ne uletesmo u neku mrtvaju, u mrtvo jezero, kanala, šta li. Obale su kose, prekrivene žicom da se kamenje i obala ne odronjavaju. Ako ne veslamo, čamac jedva da se kreće. Dosadni kilometri. Šta li je ovo? Kasnije saznajemo: to su ljudi promenili tok reci, zbog elektrane u Vreocima. Kolubara tu prestaje, ne treba tim drevnim imenom nazivati ovaj tok. Uništena je lepota, ali je dobijena energija. Jedno i drugo, izgleda, ne idu zajedno. Ipak, ni to, kao bilo šta na svetu, ne traje večno, opet smo u prirodnom koloritu. Zaustavljamo se da pecamo, pored Vladislava Rankovića (65), pecaroša sa tri udice, bivšeg partizana, milicionera, zadrugara, krojača, poziva nas u goste u kuću koja mu je na pedesetak metara od reke. O njemu će radoznali čitalac moći da sazna više nekom sledećom  prilikom, iz priče koja još nije napisana, a za ovu priliku dovoljno je reći da nam je ovaj ribar priredio veliku vatru pored šatora koji smo razapeli, vatru koju nije ugasila ni provala oblaka, mlazevi vode koji su se spustili nad Stepojevcem, a njegova žena nam doturila tri ćebeta, a za put, ujutro, ispekla pogaču.

Mahali su nam Rankovići sa obale, dok smo odlazili ispunjeni  još jednim lepim poznanstvom. Kolubara je sada tekla koritom Peštana (to su joj ljudi promenili tok), bilo je opet brzaka i mrtvog kanala. Prešli smo, na ovom putovanju i kroz veliku kapiju brane elektrane u Vreocima, niz slap visok oko dva ipo metra, provlačili smo se između kočeva ćuprija, slušali  razigranu svirku italijanskih sirena za automobile koje su seljaci ugradili na traktore kojima prevoze pesak. U Konaticama smo bili pozvani na neku svadbu (zvuci harmonike su se razlegli Kolubarom), u Brgulama smo kupili litar domaće, ovogodišnje rakije, u Draževcu smo, na obali, ugledali čudesan, veliki panj – skulpturu od drveta – i morali smo da ga ponesemo…

Bila je noć kada smo stigli pod most preko Kolubare, u Obrenovcu, gde smo iznenadili čuvara dereglija vadilaca peska, Dobrivoja Popovića iz Zvečke. On je ostao tu vascelu noć, a mi smo se otkinuli od Kolubare ponevši u sebi malo njene vode i lepote, da nam se javlja u snovima i zove ponovo. 

 

Slobodan Stojićević
15. septembar 1980.

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac za početnike.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*