Svašta je u svojoj istoriji preturila preko “glave” ova naša mala varoš, a i mi, njeni stanovnici, sa njom. Jedan od perioda koga se svi (ne)rado sećamo su, sigurno, devedesete godine dvadesetog veka. Kada sam u glavi pravio retrospektivu događaja koji su obeležili ovu deceniju, setio sam se reči mog oca koji je jednom izjavio: “Šta je sve ovaj narod preživeo, dobro smo i pametni”. I zaista bi se moglo reći da je bilo tako.
1991. godina ostaće upamćena po početku rata u Sloveniji i Hrvatskoj, prvim izbeglicama koje su utočište našle u našem gradu i okolnim selima, ratnoj avanturi obrenovačkih rezervista na slavonskom ratištu i blokade kolubarskog mosta od strane njihovih roditelja, sa zahtevom da se svi vrate svojim kućama. Moji vršnjaci su te godine postali svršeni maturanti, većina je upisala fakultete (mahom one koje su i želeli), devojke su se kao brucoškinje uputile u Beograd, a mi, muški, otišli smo u vojsku. Pratili su nas najčešće onom Džejovom “Nedelja, i svi ste tu, al’ mene s’ vama nema”. Neki od nas su ubrzo postali učesnici rata koji će, pokazaće to kasniji događaji, biti rat u kome Srbija nije ni učestvovala, kao i da smo mi koji smo u njemu učestvovali bili samo marionete u rukama onih koji su taj rat i smislili.
1992. godina je bila godina povratka iz vojske odnosno rata i vraćanja u “civilni” život, a taj povratak nije tekao baš glatko. Varoš u kojoj smo se rodili i i živeli do tada izgledala nam je drugačije, kao i ljudi koji su živeli u njoj. Verovatno i mi njima nismo izgledali isto. I dok su jedni pričali o izlascima, provodu, predavanjima na fakultetu, mi smo bili zaokupljeni razmišljanjima o svemu doživljenom i viđenom za vreme rata. Do juče takoreći, glave su bile u torbi, a sada je valjalo vratiti se u redovan mladalački ritam života. Trebalo je ponovo “smuvati” nekog, izlaziti u kafiće, šetati do Ulice zaljubljenih i sve što ide uz to, a sve to uopšte nije bilo lako.
U proleće te 1992. godine započeo je rat u Bosni i Hercegovini, a Obrenovac je zapljusnuo novi talas izbeglica, nevoljnika koji su morali da potraže utočište sa ove strane Drine, i dogodio nam se embargo, iliti, narodski rečeno, uvedene su nam sankcije raznih vrsta, od političkih, preko ekonomskih, kulturnih, sportskih. A nas, običan narod, najviše su pogađale ove druge, ekonomske, koje zaslužuju poseban deo priče. Živeći u nemaštini u zemlji u kojoj je carevao turbo-folk nekako dočekasmo i Dejtonski mirovni sporazum 1995. godine, zvanični kraj rata (u kome nismo učestvovali) i ukidanje spoljnjeg zida sankcija, pa smo benzin počeli ponovo da kupujemo na pumpama, umesto po šupama i garažama.
Taman smo malo došli sebi, varoš počinje polako da staje na noge, ali je to trajalo kratko. Kraj 1996. godine obeležili su protesti zbog pokradenih rezultata na lokalnim izborima održanim početkom novembra te godine. Mi smo bili jedna od retkih opština u Srbiji u kojoj nije izabran predsednik jer su i opozicija i vlast imali podjednak broj glasova, pa smo u opštini imali neku vrstu prinudne uprave. U Rojkovcu je u vreme trajanja drugog dnevnika u znak protesta sve zvečalo od lupanja u šerpe, lonce i poklopce, mada mislim da je to većina radila radi fore, a ne toliko iz ubeđenja, u skladu sa krilaticom “važno je učestvovati”. A doček Nove 1997. godine! U Obrenovcu se dogodilo nešto kao diverzija jer su samo neki delovi grada imali struju, a većina je sedela u mraku i smrzavala se… I kao vrhunac nesrećnih događaja u toj deceniji, imali smo priliku da 1999. na svojoj koži osetimo kako izgleda dodir “Milosrdnog anđela”, odnosno NATO agresija, u kojoj je i naša varoš postradala. “Šizela” i “smirela” su postale sastavni deo naših života, uz njih smo se i budili i odlazili na spavanje. Kasarna je gađana i pogađana nekoliko puta, kao i “Prva iskra” u Bariču, “Radio stanica” u Zvečkoj i antene u Stublinama, dalekovodi preko Save. Grafitne bombe su bačene na razvodna postrojenja i uništeni su transformatori. Agresor je pogodio položaje vojske u Vukićevici i nastradali su vojnici… Ne ponovilo se!
U pričama o ovoj neveseloj deceniji Obrenovčani nekako najradije evociraju uspomene na 1993. godinu. Za one koji slabo pamte godine, ili za one koji nisu bili rođeni u to vreme, 1993. je bila godina u kojoj smo svi bili milijarderi, godina u kojoj su nas zabrinutim pogledom, sa novčanica odštampanih na papiru sumnjivog kvaliteta, prvo posmatrali likovi anonimnih žena i muškaraca, a nešto kasnije i još zabrinutiji velikani srpske i crnogorske istorije, književnosti i nauke poput Karađorđa, Miloša Obrenovića, Njegoša, Dositeja, Jovana Cvijića, Đure Jakšića. Čast da se pojavi na naj(bez)vrednijoj novčanici od petstotina milijardi dinara pripala je, ni krivom, ni dužnom, čika Jovi Zmaju. Tako mu se zalomilo! U to vreme smo sigurno imali najviše rekreativaca po glavi stanovnika jer su svi, nakon što bi podigli platu u nekoj banci, kao bez duše trčali ili vozili bicikl do platoa ispred robne kuće ili do zelene pijace, gde su ih nestrpljivo čekali dileri. Kod njih se kupovalo tri, pet ili deset “demona”, zavisno od toga gde je ko radio i kolika mu je bila plata. Svaki izgubljeni trenutak na putu do dilera značio je sigurno nekoliko nemačkih maraka manje u novčaniku.
Bilo je to vreme u kome smo imali novca i više nego što je moglo da se zamisli, ali sa njim ništa nismo mogli da kupimo. Kome je u to vreme bilo do pisanja pisama, koverta ga je koštala tri ipo milijarde. Za teglicu senfa od dvesta grama (bez viršli) “samo” petstotina milijardi. A tegla kiselih krastavaca… Prava sitnica, dve hiljade i sto milijardi, kao i mleko… Sećam se dana kada me je otac, pre nego što sam krenuo na predavanje na fakultetu, častio “Dositejem”, zelenom novčanicom od petstotina hiljada dinara koja je još mirisala na svežu boju. I taman kad sam pomislio kako ću se “osvetiti” bureku u nekoj beogradskoj pekari, stigavši u glavni grad, sa žaljenjem sam mogao da konstaujem da je “Dositej” dovoljan samo za jednu kiflu, i to ako je kupim odmah, jer do kraja dana ni za to ne bi vredela. Razočaran razvojem ekonomske situacije u državi, merama makroekonomske politike i napredovanjem hiperinflacije predložio sam ocu da me ovlasti za korišćenje njegovog tekućeg računa i da mi na taj način omogući da učestvujem u igri koja se zvala “čekićanje”, a koju su u to vreme svi upražnjavali. “Čekićanje” je podrazumevalo kupovinu i odloženo plaćanje robe čekovima, a u praksi je to izgledalo, na primer, ovako: za doček Nove 1994. godine, za potrebe žurke koju smo organizovali u Kuzinom stanu, pazarili smo piće u vrednosti od oko sto nemačkih maraka, naravno u dinarskoj protivvrednosti. Kada je došlo vreme za realizaciju tih čekova, zahvaljujući hiperinflaciji, sa ćaletovog tekućeg računa trebalo je da bude skinuto manje od vrednosti tri nemačke marke. Nama je bilo lepo na proslavi novaka, ćale je bio srećan jer je nešto novca i preteklo, a trgovci su se hvatali za glavu i komentarisali da “ovo nema nigde”. Iznosi koje je trebalo popuniti na čekovima su bili toliko veliki, da sve nule i nisu mogle da stanu u polje predviđeno za njihovo ispisivanje. Trgovcima u to vreme nije bilo nimalo lako jer je trebalo korigovati cene svakog dana i usklađivati ih sa hiperinflacijom koja se merila u hiljadama procenata. Oni koji su imali nešto ušteđevine želeći da se ona uveća poverovali su gazda Jezdi i srpskoj majci Dafini Milanović koji su ih svakodnevno pozivali da ulože novac u njihove banke. A na kraju je ispalo kao u onoj narodnoj “Ko traži veće, izgubi iz vreće”.
To je bilo i vreme kada se gorivo za automobile, koji su se koristili samo u situacijama za “ne daj Bože”, umesto na benzinskim stanicama prodavalo na svakom koraku u plastičnim flašama. Dvorišta, šupe i garaže mirisale su na benzin i dizel, a u prodaji goriva učestvovali su svi članovi porodice, od dece, preko majki i očeva, do baka i deka koji su na taj način kratili sumorne penzionerske dane. Ništa lakše nije bilo ni pušačima. Kutija cigareta, kada ih je i bilo, koštala je pre podne milijardu dinara, a istog dana uveče duplo više. Na obrenovačkoj pijaci pojavile su se neke švercovane rumunske nazvane “Karpati” (a kako drugačije), sa neverovatnih dvadestepet cigareta u paklici! Kad su to jednog dana upalili moji roditelji, kroz otvoren prozor je izlazilo toliko dima da je naša komšinica tetka Vera htela da zove vatrogasce misleći da nam gori kuća. U sveopštoj nestašici pojavili su se recepti kako u domaćoj radinosti, pored uobičajenih jela, napraviti i majonez, euro-krem, ludo testo, sok od jedne pomorandže i nepoznate količine vode, čokoladu bez kakaa… Recepti su se brzinom svetlosti prenosili od jedne do druge domaćice. Naravno, sve to je moglo da se pravi onda kad nema restrikcija struje. Rafovi u državnim prodavnicama bili su sablasno prazni, sa tek po kojim pakovanjem vima, ve-ce sanitara, čačkalica i sličnog, pa je neupućeni posmatrač ili neki zalutali stranac Srbiju tog vremena, mogao da stekne utisak da je u pitanju generalno uređenje lokala ili njihovo krečenje. Na drugoj strani, ni u privatnim mini-marketima nisu tekli med i mleko, ali smo tu mogli da pazarimo, između ostalog, ulje, jogurt, tečnost za pranje suđa, čak i parfeme, i to sve na točenje, naravno. I na odloženo plaćanje, upisivanjem u sveske. Gotovo svaka kuća je imala svoju stranu, za nju spajalicom zakačen ček, pa kad stigne plata…
Vikendom smo uglavnom očajavali. I to u poslastičarnici “Feniks” u kojoj je čaj od hibiskusa koštao pola boda, u stvari pola nemačke marke, pa se Kuza i ja prebrojavamo ispred lokala da vidimo da li će biti dovoljno za jedno “očajavanje”. A onda se ispostavi da će novca biti dovoljno i za dva čaja. Ma, nek ide život! I sad kad mi neko ponudi čaj od hibiskusa, samo odmahnem rukom i kažem “bolje nana”… Izlazilo se, u stvari silazilo se, i u “Rupu”, kako je prozvan lokal kod naše banje (divan i prikladan naziv, nema šta), u “Makubu” u Domu kulture, “Sedmicu”, kod Bore u “Taurus”. Dok smo se mi tako “provodili” naši roditelji su jedva sastavljali kraj s krajem, a to im je nekako i uspevalo, mada mi ni danas nije jasno kako. Zbog toga im treba odati priznanje.
A putovanje autobusima “Laste” do Beograda i nazad u Obrenovac… E, to je bio pravi izazov i prava avantura, jer nikad niste znali ni da li ćete “uhvatiti” autobus, ako se uopšte i pojavi, a kamo li da li ćete uopšte stići tamo gde ste krenuli. Nekad mi bude žao što tad nije postojao “Survivor”. U poređenju sa putovanjem do Beograda rialiti gde se ljudi takmiče na nekom šatro usamljenom i pustom tropskom ostrvu sa kristalno čistim morem i belim peskom na plaži, izgleda kao godišnji odmor. Voleo bih da vidim i onog Bear Grilsa kako bi se snašao dok visi na prvom stepeniku autobusa dok vozač neuspešno pokušava da zatvori vrata, a sredina neće da se pomeri malo napred iz prostog razloga jer više nema gde. A eto, mi nekako i to preživesmo. Postoji i ona urbana legenda koja kaže da su policajci zaustavili “Lastin” dupli autobus na punktu na Umci i da bi izbrojali koliko putnika ima u njemu. Brojali su do 307. Sedmoro su proglasili viškom i izbacili ih napolje jer su konstatovali da je broj putnika u vozilu veći od dozvoljenog. Prepričavao se i događaj kad vozač “Laste” izlazi iz bifea na obrenovačkoj stanici, dok masa ljudi sa neopisivom pažnjom čeka zvuk otvaranja vrata na autobusu ne bi li se, gazeći sve ispred sebe, nekako našla u istom, a neko od studenata mu dobacuje “Majstore, pa je l’ mora vinjak tako rano?”, da bi na to on njemu odgovorio “Sine, da znaš u čemu se voziš, i ti bi popio nešto”. Tako je bilo, šta ima ja da vam pričam o tome, i sami ste sve ovo sigurno videli i doživeli. Malo autobusom, više peške, od Umke, Dubokog, iz Pećana, sa Ostružnice, ali smo svi stizali na odredište, naravno sa nekoliko sati zakašnjenja. Jednom sam se na putu od Beograda peške vraćao sa Umke do Obrenovca jer se autobus pokvario. Padao je neki sneg, zima, noć. Kroz Duboko nigde svetla, pa me zamolila jedna devojka, koju sam inače poznavao iz srednjoškolskih dana da idemo zajedno pešice jer se plašila. Ja gladan, a ona miriše na napolitanke… Časna reč! Radila je u “Soko Štarku”, pa joj otuda taj miris. Ako bude čitala ovo, prepoznaće se. Sva sreća, pa nas je drugi autobus sustigao negde kod kolonije u Bariču.
I sad kad se žalimo da nam je teško i da nikad nije bilo gore, to činimo zaboravljajući kroz šta smo sve prošli u godinama koje su ostale iza nas, a koje su sigurno bile godine opasnog življenja. Bile su to godine koje su nam ukrali, godine u kojima smo bili poniženi i osiromašeni, ostali bez dostojanstva, države, zdravlja, uspomena.
U svakom smislu, devedesete su bile godine za (ne)zaborav.
Dejan Kovačević