Bio jednom jedan Bora Trokan

Palež ima pravu varošku dušu, ono nešto meko, ono toplo “Dobro jutro, komšo!”. Stekli smo se sa raznih strana, primljeni široko i ljudski. Sasvim smo sigurni da je ovde ono naše parče neba ispod kojeg starimo i gde ćemo ostati. Šta Palež, koji se ugnezdio između tri vode, čini posebnim? Ljudi, svakako − oni koji ovde žive, ali i oni koji su izmirili svoje životne račune, otišli i ostavili svoje lepe tragove. Oni i danas, posle odlaska, kao treće senke ostaju na paleškim ulicama, na svojim mestima u kafanama, u starim abadžijskim radnjama, na fijakerijadama…
Kao Bora Trokan.

“Bio jednom jedan Bora harmonikaš – Ciganin”, pričaće ljudi u nekom dolazećem vremenu. Do pre neki dan čekao nas je ispred robne kuće, na pijaci, ispred Žikine pekare… I nikada nije bio umoran. Ona kutija sa sićom ispred njega nije odlučivala o “radnom vremenu”. Uredan, zalizane kose, nasmejan, odmeren kao da je došao iz nekog drugog vremena. A glas? Poseban. Sevdalinke je pevao kao pravi Bosanac, a južnjačke balade “sa suzom u grlu”. Nikada umoran, uvek spreman da ispuni želje svojih Paležana. Bio je rođeni pevač. Radovao se kada bi ko zastao da razgovara sa njim. Smeškajući se pričao je o “zlatnim čergarečinja po staroj Jugi”, o poznanstvima sa pevačima koji su stvorili velike karijere i zaradili “velike novce”, a on ostao ulični pevač i varoški bekrija.

“Koliko dece imaš, Boro?”.

“Ajde, boga ti, ko još broji decu? Važno da gi ima”. Onda onaj bećarski osmeh:

“Kaži, kaži, libe Stano…”.

Pesma i pevač za nezaborav.

“Kako živiš, Boro?”.

“Ma, onako – ciganjski za sve pare”.

“Pa ti si Rom”.

“Kakvi bre Rom? Ne moš’ da kažeš romska posla, al’ kada kažeš ciganjska posla zvuči… kao dugmetara”.

Znao je ponekad da kritikuje svoj narod iz Muzičke kolonije. Zvao ih je “kolonisti”.

Otišao je iznenada, tiho, kao ljudi koji neće nikom da zasmeaju – ljudi senke. Osiromašio je naše ulice gde smo ga očekivali i nalazili, poneo sa sobom svoj čudesni glas da mu tamo kud ide bude toplo. Da li je poneo i svoju harmoniku? Bilo bi lepo da se neko toga setio. Jer ni u čijim rukama ona neće biti Borina.

Bilo bi ljudski da njegovi “kolonisti” nazovu jednu ulicu, makar, sokače po njemu i tako sačuvaju trag o Bori Trokanu koji je sanjao neke bele konje i pevao, pevao… Do kraja.

Bora – Romalen.

Darinka Bjelica

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovčani/ke.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*