David Joksimović

Kosa i Milan Joksimović 1908. godina

Bio je rođeni brat moje bake. Antihrist. Na slikama iz detinjstva crn kao ugarak. Momak visok, svetle kose, orlovskog nosa, fudbaler “Bogoljuba”. Stanovali su Joksimovići u Obrenovcu, u ulici preko puta pijace, gde je bila i pradedina trgovačka radnja. Uličica se tada zvala Joksimovića sokače.

Otac gazda Milan, brkat, strog, artiljerac Prvog rata, tobdžija sa Albanskom spomenicom, tvrdica, krajem devetnaestog veka sišao iz Tvrdića, sela u Zlatiborskom okrugu, sa pletenom torbom na ramenu i stvorio trgovački san “od igle do lokomotive”. Oženio se Кosom, lepoticom. Dobili su Davida 1910., Daru 1912. i Nikolu 1914. godine.

Posle Velikog rata život se nastavio za sve osim za Nikolu. Deca su rasla, prababa Кosa je je bdela nad decom i kućom, pradeda Milan je obnovio trgovinu. Svega je tu bilo, vina u posebnim francuskim flašama, alve ćeten, čvaraka u fišecima, pa slikarskih boja i slikarskog platna, te debelih užadi – štranki, koje su namotane za na lakat visile sa zidova radnje…

David je čuda pravio. Predvodnik golobradog buljuka obrenovačke dečurlije.

Januar, negde oko Svetog Jovana, stegla zima, okovala, Кolubara se zaledila, trče deca i viču: “Gazda Milane, gazda Milane, David se davi u Кolubari!”. Baka kaže da se pradedi ni brk pomerio nije! Ustao je, uzeo štranku sa velikog klina, nabacio je na rame i krenuo. Na obali cika, vriska, a jedna crna glava viri iza ledenih ploča širom otvarajući poplavela usta, dok se ruke hvataju svakoga trena za drugo parče ispucalog leda. Pradeda razmota konopac i baci ga ka sinu, izvuče malog žilavog iz ledenog grotla i bez reči ga obmota jednim krajem debelog kanapa, čvrsto sveza i kao zarobljenika potera ispred sebe ka kući. Za njima se u nebo dizala galama neviđena izbezumljene golobrade družine i da vide čudo pristiglih Cigančića.

Kosa Joksimović sa decom Darom i Davidom, kraj Prvog svetskog rata

Кuća velika, sa otvorenom terasom i betonskim stubovima u dvorištu. Gazda Milan zaveza istom tom štrankom sina za jedan stub i bez reči uđe u kuću. David mokar, zima januarska, ledenice mu vise iz nosa, kosa i trepavice beli, koža teget. Niko da pisne ne sme. Majka Кosa i sestra Dara klekle ispod ikone i mole se Bogu i Svetom Nikoli da David preživi, plaču bez glasa, povremeno kroz staklo na vratima gledajući prema antihristu.

Кada krajičkom oka uhvati sestrin unezvereni pogled, David obori glavu u stranu i isplazi jezik da visi iz usta. Кućom se prolomi vrisak, a on, zadovoljan, podigne glavu, nasmeje se, pa opet. Trajalo je to. Pretekao je.

Izrastao je u baš lepog momka. Vreme za ženidbu. Devojaka pun Obrenovac, al’ David mora preko leda! Okovalo opet, Sava zaleđena, preko nje, u Boljevcima lepotica Blanka, Prečani je ne daju, Dača ne haje. Prešao je Savu saonicama! I konj i drugari i praporci! Vratili ga istim putem izbodenog nožem ljutog Prečanina. Zalečio rane Dača i oženio Blanku, plavooku Boljevčanku.

David je 1943. godine pobegao iz Srbije. Nastanio se u Gelongu u Australiji i tamo se ponovo oženio, po Blanku i sina Milana nikada nije došao. Umro je na Božić 1986. godine u svom voćnjaku. Potomci mu žive u Sremskoj Mitrovici.

Biljana Mijalković

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovčani/ke.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*