Bogoljub Vasiljević

foto “Solunci govore”

Čudnovat je životopis ratnika Bogoljuba Vasiljevića iz sela Bariča kod Obrenovca, a još neobičnija sudbina najvišeg odlikovanja tog doba – Karađorđeve zvezde sa mačevima – koji je rodoljub zaslužio, i nikad stavio na grudi.

Ovako svoju pripovest za “Politiku” počinje Antonije Đurić, književnik iz Čačka, i niže opis junačkih dana Srbina iz Bariča, koje je opisao i u svojoj povesnici “Solunci govore”…

Vasiljević je 15. novembra 1914. sa komandirom i još nekoliko vojnika bio u patroli na levoj obali Kolubare, u Velikom Polju. Tu je, u okršaju sa neprijateljem koji je nadirao ka reci, teško ranjen komandir. Vojnici su hteli da ga iznesu iz bitke, ali bez uspeha. Mogli su samo da izginu, jer su Austrougari tukli sve žešćom vatrom.

Stigli su tek da ranjenog starešinu povuku nekoliko metara i ostavili ga u jednom lugu, pregazili reku i vratili se na desnu obalu. Kad je za to saznao komandant sektora, pukovnik Milojko Lešjanin, pozvao je podnarednika Vasiljevića, naredio mu da se odmah vrati i vidi šta se zbilo sa ranjenim komandirom.

Vasiljević je smesta izvršio naređenje. Uzeo je peškir, vezao na pušku i prešao preko Kolubare, među neprijatelje. Kaza da je parlamentarac. Kad je došao do mesta gde su ostavili ranjenog komandira, ne zateče ga. Rekoše mu samo da je zarobljen i da su ga vojnici generala Oskara fon Poćoreka preneli u Stubline, u poljsku bolnicu.

U to selo odveli su i Bogoljuba, vezanih očiju, i predali ga austrougarskom oficiru koji je komandovao tim sektorom. Preko tumača, Vasiljević je kao tobožnji parlamentarac objasnio da je došao da traži kraći prekid vatre, kako bi obe strane pokupile teške ranjenike i sahranile izginule.

– Nema potrebe da se za to brinete – osorno je saopštio nadmeni oficir. Vi koji ste još živi spasavajte svoje glave, pošto ćemo mi u roku od pet dana ući u Niš, tamo gde je sada vaša vlada.

Prkosan i čestit ratnik, Vasiljević je odmerio neprijateljskog komandanta od glave do pete i uzvratio:

– Bićete u Nišu, svakako, ali kao zarobljenik.

Oficir je progutao uvredu i razgovor se na tome završio.

Praćen stražom, i dalje vezanih očiju, Bogoljub je vraćen na desnu obalu, među svoje, i raportirao pukovniku kakva je sudbina snašla ranjenog komandira. Ali, i prećutao onu rečenicu, upućenu austrougarskom zapovedniku.

Nije prošlo ni trideset dana, a Poćorekova vojska bila je strahovito potučena u velikom okršaju na Kosmaju. Među zarobljenicima koji su pali u ruke srpskih ratnika našao se i onaj viši neprijateljski oficir sa Kolubare i odveden je upravo u Niš kako mu je Bogoljub onomad i prorekao, u zarobljenički logor.

Kad je razabrao gde su ga doveli, pripadnik vojske cara Franja Josifa javi se na raport i našim oficirima opisa susret sa podnarednikom “parlamentarcem”. Bio je, veli, zapanjen njegovim držanjem, i to u vreme kad je izgledalo da je Srbija slomljena, da gubi rat. I, izrazio svoje mišljenje da podnarednik, zbog nečuvene hrabrosti, zaslužuje odlikovanje.

Ubrzo su provereni navodi ćesarskog oficira i saznalo se da mu je vakelu držao Bogoljub Vasiljević. Odmah je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

Ali, sudbina se poigrala ovim visokim ordenom, kao i životom Bogoljubovim. Trebalo je da veliku čast primi u Beogradu, na svečani način, ali to nikako nije odgovaralo njegovom neposrednom starešini, te ga je te sedmice poslao kući, na odsustvo. Tako je svečanost prošla bez Vasiljevića, a dani koji su sledili nisu obećavali ništa dobro, pa se zaboravilo na ordenje i svetkovine. Došla je i 1915., srpska vojska krenula je u povlačenje preko Albanije a podnarednik iz Bariča nikad nije saznao da je odlikovan. Junački se borio i na Solunskom frontu i za to dobio zlatnu Obilićevu medalju za hrabrost, a po povratku u otadžbinu skromno je živeo u rodnom selu i tu, u Bariču, i umro 1923. godine.

Osam godina posle Bogoljubove smrti, učitelj Radoslav Đorđević rekao je svom đaku Andriji Vasiljeviću da poruči majci Makreni neka dođe u opštinu i preuzme neko odlikovanje.

“Sećam se kao da je juče bilo”, opisao je Andrija taj događaj Antoniju Đuriću, mnogo godina kasnije. “Išao sam u četvrti razred osnovne i majka me povela u opštinu gde su nam uručili Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Kad sam odrastao saznao sam kako nepredvidiv bejaše put tog zlatnog odlikovanja, i zbog čega ga moj otac nikad nije poneo na grudima”.

Kad je došao novi, Drugi rat, Karađorđeva zvezda pala je u ruke Nemcima. Bežeći od bombardovanja 1941., porodica Bogoljuba Vasiljevića napustila je ognjište, i kad su se posle nekoliko dana vratili deo kuće bio je već srušen, stvari ispreturane, Nemci su štošta odneli, pored drugog i Karađorđevu zvezdu kojoj se nikad nije obradovao počivši srpski junak. Ostala je samo povelja o odlikovanju, koja se i danas čuva.

 

Gvozden Otašević
Politika

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovčani/ke.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*