Čovek želi klupu

Četrdeset godina Bora Milošević je bio revnostan službenik opštinskih katastara. U uštirkanoj beloj košulji, nafiksanih cipela, pojavljivao se u kancelariji svakog jutra u sedam časova, ili koji minut ranije. Sedao je na uglačanu stolicu i prilježno se prihvatao pera i hartije. Tako svaki dan.

Redovno je plaćao stanarinu, struju, otplaćivao kredit za otoman i kombinovani orman, išao na sastanke mesne zajednice, a u slobodno vreme sa komšijom igrao šah i domine. Posle četrdeset godina rada Bora Milošević je otišao u penziju, a njegova deca svako na svoju stranu, kao što je, uostalom, običaj.

Ovog leta, kao i prethodnog, kao i onog pre njega, Bora Milošević nije otišao na more. Nije otišao ni na planinu, ni na reku, jezero. Ostao je u svom stanu, u Obrenovcu. Izlazi samo na ručak u ekspres restoran i u Klub penzionera gde, kao i kada je bio u punoj snazi, igra šah i domine.

Od njegovog stana do ekspres restorana ima dva, a od ekspres restorana do Kluba kilometar. Tako on mora da prepešači tri kilometra, svakoga dana. Svakoga dana je sve stariji i evo, dogurao je do sedamdeset i šest godina. Noge ga slabo služe.

– Da li sam ja, posle četrdeset godina rada, zaslužio da na ulici postoji klupa? Jedna klupa da se starac odmori?

Stvarno da li je Bora Milošević zaslužio jednu klupu?

On se ne žali na skup avionski prevoz, na neredovne trajekte, skupe pansione. Kafu ionako ne pije, meso izbegava, zbog zdravlja. Ne žali se ni na oporezivanje automobila, nasledstva, autorskih honorara. Žali se što nema klupe.

Urbanisti, arhitekti, mladići riđih brada, sa šestarima, projektanti pored iskošenih stolova, ljudi koji izmišljaju zgrade, ulice i bulevare, sportske terene, biciklističke staze – zaboravljaju na klupu za Boru Miloševića.

Gradove stvaraju mladići. Prave ih za sebe, ali zaboravljaju da će posle četrdeset godina neimarstva i oni ostariti. Neće im onda biti ni do biciklističkih staza, ni do sportskih terena. Tada će se setiti klupe. Ali, tada će već biti kasno.

Bora Milošević letuje u hodu. Od stana do Kluba penzionera, sa presedanjem u ekspres restoranu. Jede supu i sataraš, jedan hleb. Ili, čorbast pasulj i kupus sladak, salatu. Kada se domogne stana, gleda televiziju. Ceo svet je pred njim. Lepo živi Bora Milošević.

Ima sve što mu treba, samo klupa, klupa mu fali.

Slobodan Stojićević 

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac nekad.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*