Čudotvorne ikone u Zvečkoj

Dolaze ovamo ljudi širom zemaljskog šara da vidaju rane duševne, da izmole porod il’ ozdravljenje telesno, pa se tako u ovoj crkvici venčaše američki ambasador i Beograđanka, davne 1962. godine. Amerikanac je, naravno, morao promeniti veru.

Da je ova Bogorodica u Međugorju, već bi i Japanci znali za nju, ali ona je u selu Zvečka kod Obrenovca, a glas o njoj prenosi se od uha do uha, kao u vremena starostavna. Da je Zvečka tamo gde nije, već bi bila nezaobilazno turističko mesto. I da je baba devojka… ali nije.

U zvečanskoj crkvi nalaze se dve čudotvorne ikone. Leče, navodno, od bolesti, nerotkinjama decu podaruju… Dolaze zbog toga ljudi iz Jagodine, Švajcarske, Beograda, Slovenije, Uba, Amerike…

Pročulo se po svetu i bez pomoći savremenih sokoćala.

Selo Zvečka prostire se s obe strane magistralnih puteva koji vode ka Valjevu, odnosno Šapcu, a do Crkve rođenja presvete Bogorodice stiže se šabačkim putem, pa se skrene desno. Da nije putokaza, lasno se crkva promašiti može, jer joj prilaz i pogled na nju gotovo zatvara nekakava autolakirerska radnja.

Zuje kompresori, a u pozadini, kao veličarna orlušina, nadvija se Termoelektrana bljujući dim u nebesa. U nebesa stremi kol’ko može, a onda sve popada po nama (kako sam kasnije saznao, pomenuta TE “Nikola Tesla” nijednom nije odgovorila molbama crkve da pomogne. Ni sada kada je krov propao, pa mogu stradati izuzetno vredne relikvije).

U takvom okruženju, kao kap svetlosti u dnu porte beli se crkvica okružena zimzelenim drvećem, a s jedne strane drvoredom lipa. U dvorište se ulazi kroz veliku i lepu kapiju od kovanog gvožđa. Prilaz za automobile osmišljeno je asfaltiran i ispresecan brižno negovanim travnjakom. Kao u parku. S leve strane je prizemna, stara i memljiva kuća u kojoj živi sveštenik Dragan Polić (55) sa ženom, sinom, snahom i dvoje unučadi. Polići su od Ljubovije.

Izdaleka je čudno, a kada se priđe zaista se utvrdi da oči ne varaju: ulaz u crkvu i dva prozora veličine vrata su u staklu. Tim pre je čudno što ovo nije moderno crkveno zdanje, već staro – podignuto na temelju crkve brvnare 1890. godine.

I ikone su stare, pripadale su crkvi brvnari, zapravo dvema: ovoj i brvnari u Breskoj. Dve najveće među njima su, kažu, čudotvorne. Na jednoj je Bogorodica, na drugoj Isus Hrist. Za prvu se tvrdi da ne može da se fotografiše. Kada se film razvije, na filmu nema ničega. Ili, lik Bogorodice je osvetljen, nekakva skrama joj je preko lica…

Sveštenik Polić kaže da slika zavisi i od toga ko slika. Ako je fotograf užurban, bez osećanja, vere, neće uspeti. Prema rečima sveštenika Polića, većinu ikona oslikao je Nikola Posniković, a neke Petar Moler. Nema pisanih tragova ali čudotvorne ikone, dodaje sveštenik, svakako je slikao Moler. Dok su mnoge odnete stručnjacima na obnovu, ove dve izgledaju kao sada da su naslikane. A nikada nisu restaurirane.

Kada je Petar Nikolajević zvani Moler rođen, ne zna se, ali je poznato da ga je knez Miloš predao Turcima i ovi ga zadavili 1816. u beogradskoj tvrđavi. Teško da je mogao, sedamdeset i više godina kasnije živopisati, osim ako se neka od njegovih ikona nije tu zatekla posle čestih rušenja i seljenja brvnara u bekstvu pred Turcima. Što da ne? Nema dokaza da jeste, ali ni da nije. Veruje se da je Moler oslikao i Karađorđevu crkvu u Topoli. A ko ne veruje, i ne mora.

Dragan Polić upravo na verovanju zasniva i objašnjenje čudotvornosti ikona:

– Ako čovek istinski i duboko veruje da će mu molitve i ikone pomoći, tako će i biti. Ako, dakle, priđe čiste duše i vere. Ja molitve ne čitam zanatski, tek da otaljam. A mnogi koji su čuli da bi ovde mogli naći leka nekoj svojoj muci, dođu i hoće da se sve učini odmah. Mnogo žure. Pa čekajte, i kad zubaru odete prvo vam otvori zub, pa očisti, pa stavi lek, pa tek potom se može očekivati da prođu bolovi. Kad si bolestan, primiš jednu po jednu injekciju, pa tek posle – na primer sedme – postane ti bolje ili se izlečiš.

Mora, dakle, i onaj kome treba pomoć nešto da učini, da se potrudi. U protivnom to bi bilo kao da se ja sad žalim što nisam dobio na lotou, a nisam ni uplatio tiket!

Sa stanovišta religije, ikone su čudotvorne, a sa stanovišta nauke radi se o autosugestiji, odnosno verovanju u izlečenje koje u mnogim slučajevima ima veću moć od lekarskih terapija.

Bilo kako bilo, mnogo je ljudi poverovalo da su im ikone pomogle, pa su se – ratosiljani bolesti ili nekog drugog tereta, vraćali da zahvale, najčešće prilozima crkvi.

No, ima darodavaca i “iz čista mira”. Takav je arhitekta Boško Urošević, vlasnik PP “Studio Urošević” iz Beograda koji je o svom ruvu i kruvu ovaj hram obnovio 2000. godine. A nije tražio ni da u crkvi bude zabeležen kao darodavac.

Dok sedimo u hladu senika u porti, pored česme kamenom ozidane, Polić smrknuto gleda prema izlazu iz crkvenog dvorišta čiju levu stranu zaklanja autolakirer koji širi proizvodnju, a s desne je negdašnja škola zvečanska podignuta 1856., starija i od crkve. Pogled upravljen ka njoj mu je nekako tužan.

Stamena je zgrada bivše škole i danas. Kada bi se malo našminkala bila bi dama retko dobre građe. Ali, tu je danas neko preduzeće, neka firma. Piše na ulazu: Sloga galant.

Da li se privatizuju i istorijski spomenici?

Stamena zgrada u kojoj bi mogao biti zavičajni muzej, biblioteka, neko je SLOŽNO i GALANTNO pretvorio u nekakav magacin, ostavu, đavo će ga znati.

I baš kada sam hteo da se rastanem od prijatnog i gostoljubivog sveštenika, primetih mermernu ploču na kojoj su uklesana imena darodavaca među kojim i ime – Hejden Hjuston – Tobi.

Otkud ovaj sad tu?

Sveštenik Polić mi je ispričao da je to američki ambasador koji se šezdesetih godina u ovoj crkvi venčao sa Beograđankom Ivankom Mirković Vani. Bilo je to tačno 9. oktobra 1962., a venčao ih je tadašnji sveštenik Miloje Aćimović. Amerikanac je, naravno, prešao u pravoslavnu veru. Na venčanje su došli autobusom, pa pešice od obrenovačke autobuske stanice, nekih 5-6 kilometara. Pešice su se i vratili. Tako su dolazili i kasnije, svake godine dok je službovao u Beogradu, pa i posle 1989., kada se ambasador penzionisao i nastavio da živi pola u Vajomingu (SAD), pola u Beogradu. Sve do pre dve godine kada je Hejden Hjuston – Tobi umro.

Kako je došlo do toga da se dvoje mladih one davne 1962. venčaju baš ovde? Polić kaže da je Ivanka imala “neki problem”, da je čula za čudotvornu ikonu, došla, i ona joj je pomogla.

Kada je trebalo odlučiti gde će se venčati, nije se dvoumila.

 

Slobodan Stojićević

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac za početnike.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*