Kako je Žiža iz Piromana jedne zvezdane letnje noći hteo da krsti Kojadina, ojađenika kojem je još samo Bog mogao pomoći i kako je zbog toga došao u sukob sa popom Borom, pa su se skupa našli pred sudijom.
U četiri sata ujutro, zvezdane letnje noći, neka prilika je zakucala na vrata piromanskog popa Borivoja Đorđevića. Malo dalje, na klupi ispod lipe u dvorištu, druga prilika je skrušeno sedela s rukama u džepovima.
– Pope, o pope! – viknula je prva prilika, čovek s crnim brčinama i šeširom na glavi, u brič pantalonama.
U kući je vladao muk, ali onaj kada se neko premišlja da li će da se odazove ili sasvim prestane da diše, kao da ga nema, uopšte. Prva prilika je zagladila desni brk, okrenula se onoj na klupi i doviknula:
– Ma tu je pop, ne beri brige, nego mnogo čvrsto spava…
Pa zalupa ponovo kao da ga đavoli gone.
– Pope, Boro, otvaraj, hitno je!
Iz kuće je do ušiju insana s brkovima i šeširom, u brič pantalonama, doprlo komešanje, pa čangrljanje ključa u bravi. Vrata je odškrinuo mlađani popa izgužvanog lica od spavanja, ali uplašenih očiju kakve su, iza njegovih leđa, sijale i iz glave prestravljene popadije.
– Ko je? Šta je? – prozborio je pop podupirući vrata levim kolenom i čvrsto stiskajući kvaku da mu je pesnica pobelela.
– Ja sam, pope, Žiža iz Piromana – pri tom se široko i dobrodušno osmehivao. -Doveo sam onog tamo što sedi, da ga krstiš.
Pop je treptao u mraku poluotvorenih usta, dok je iza njegovih leđa žena nešto šaputala, oštro i kratko, muvajući ga u slabine.
– A, da ga krstim… Sad ću ja, sad ću, samo da se obučem. Sačekajte vi tu.
– E, fala ti, pope, gde čuo i gde ne čuo.
Vrata se zatvoriše, ključ u bravi opet škljocnu, a Žiža nakrivi šešir, zasuče levi pa desni brk i gazeći meko po travici, kao kakav samuraj, priđe prilici na klupi.
– Jesam ti ja rekao da će da te krsti, Kojadine, Kodo, kumče moje malo. A?
Kojadin, čovek koji se približio četrdesetim godinama, u farmerkama i kariranoj košulji, sleže ramenima.
– Ko zna da li će to išta da pomogne? – reče rezignirano.
– Oće, oće, kad ti ja kažem. Jesi vido kod si otoič nagazio na one mačiće na groblju, pa si se prestravio. E, to ti je dobar znak, kad ti tvoj Žiža kaže. Vidi meseca, vidi zvezda, joj lepote božije! Što si mi se tako skupio, junačko koleno, što si mrke opustio brke?!
Sedeli su, tako, šetkali po dvorištu oko dvadeset minuta, možda i pola sata.
– Ovaj se sprema ko vladika – reče Kojadin.
– Vala baš.
Uto se izdaleka začu sirena, kao da su vatrogasna kola, kola hitne pomoći, ili milicija, a malo posle pojavi se i ono vrteće svetlo.
– Kud li će ovi?
– Pojma nemam…
Kao na filmu, plava milicijska kola uleteše u crkveno dvorište, ukopaše se u mesto tako da se zadnji kraj malo odiže, a dvojica izleteše iz njih vičući:
– Ruke uvis!
Živojin i Kojadii se zgledaše kao da se prvi put vide, progutaše pljuvačku izbuljenih očiju, a ruke im se same podigoše.
2.
U ponoć nemu, u kafani “Kod Žiže”, vrilo je od glasova, pokreta, zveketa stakla i škripe stolica.
Kafana je pored puta Obrenovac – Ub, s leve strane, na međi Stublina i Piromana. Dugo su Stublinci i Piromanci čekali da se otvori, jer Živojin Pavlović Žiža je o toj nameri govorio godinama. Kao kelner radio je u “Astoriji” i “Mažestiku”, putovao “Strelinim” autobusom na posao i s posla i sanjao o sopstvenoj kafani u sopstvenom selu. Tamo, u “Astoriji” i “Mažestiku”, u crnom odelu i leptir mašni, on se kretao, svojim izgledom doprinosio prijatnosti lokala – samo što je srce ostavljao u zavičaju, da mu tamo kuca i zove ga: dođi Žiža, dođi Žiža. On se ljutio što ima takvo srce (kao da je vezano lastišom za njega), pa se spasavao malo pišući pesme, malo vajajući u drvetu, malo recitujući i noćobdijući, ali ništa to nije pomoglo.
Ono što zaradi ne ume uvek da sačuva. Plaća, daje, čašćava. Jednom je, pošto je upravo podigao još jedan kredit za izgradnju kuće, kupio kompletno srpsko narodno odelo, sa šiljkanima opancima, a kako je sa njim bio i njegov drug, kupio je i njemu: nije lepo da se sam šeće u novom odelu, a njegov drug da ide u civilu, samo zato što nema para. Biće para, samo nas neće biti. Jašta.
Živojinov kum, drut iz vojske, gospar iz Dubrovnika, venčao ga je sa rođenom Beograđankom, arhitektom, koja je čari velegrada podredila Živojinovim i nastanila se u selu između Uba i Obrenovca, kod muža s kojim je izrodila troje dece. Kada je zatrebalo, gospar iz Dubrovnika je zapucao otuda, sa mora sinjega (jer Žiža je to zaslužio) da pomogne pri kopanju temelja za kuću.
Sa svojim Piromancima i Stublincima Živojin nikad nije živeo sasvim u harmoniji (vazda je bilo koškanja, zađevica, prepirki), jer je to jedan od načina izražavanja osećanja i jer su izmirenja posle burna: ruka-ruci, grljenje i udaranje šakama po leđima, ovu turu na moj račun, ne nego na moj, ja sam prvi rekao, ne nego sam ja, nemojte opet da se svađate… Onda mu traže da opet gusla, ili svira “Marš na Drinu” na trubi, bez instrumenata (glasovno ih imitira: ugrađeni su u njega), da peva epske pesme. On se najpre nećka, pa pristane.
Takav Živojin Pavlović, koji dajući drugima sve bogatiji biva, i u svojoj kafani pomeša se sa gostima, naručuje i plaća ili im premoren ostavi sve (i zdelu gde će da plaćaju ono što popiju), a on ode da spava – našao se za stolom, oko ponoći, sa nekim Kodom kojeg, kako je vreme odmicalo, napustiše svi.
Kodi je došao da se ispovedi, a za to, da čoveka sasluša, po mogućnosti da mu pomogne, od Živojina boljeg nije mogao naći.
Što god sam u životu započeo, pričao mu je Koda, nije mi pošlo za rukom. Ni škola, ni neki zanat, ni žene. Zaposlim se, pa ili ja ne mogu sa njima, ili oni sa mnom. Sa ocem se ne slažem, majka mi kvoca svaki dan što pijem, što se kockam, a ja, šta ću? Moram nešto. Voleo bi ja kad bi umeo drugačije. Trudim se, ali ne ide. Ko da sam uklet. Ma nisi, biće dobro Kodo, polako samo, ček da donesem još dva piva. Neće, neće da bude dobro. Ne znam samo što sam takve sreće… Da nije, da nije… – sinuše Kojadinu oči kroz pramenove kose pale preko čela – da nije to što nisam kršten?
Obojica zanemeše pred tim otkrićem. E – to može biti, reče Živojin udarivši šakom o butinu. Bilo je pola četiri.
3.
– Meni se učinilo, drugarice sudija, da su to neki razbojnici, ko iz kaubojskih filmova, sa šeširima. Uplašila sam se – rekla je popadija.
– Ja znam, po knjigama, da pop ne sme da odbije krštenje ni u koje doba – rekao je Živojin. -Može čovek da bude na samrti, pa oće da se krsti, da ne umre nekrst.
– Jeste – vajkao se pop – al ovaj nije bio na samrti…
– Otkud ti znaš? Tvoje je da krstiš, pope – rekao je samouvereno Živojin, koji je opet morao da plati, jer ima srce koje mu pravi probleme, a ne bi on.
Ispalo je, ipak, da je Živojin, uprkos svemu, na nekom dobitku, kad je izlazeći iz sudnice zagrlio Kodu i rekao mu široko se osmehujući ispod crnih brčina.
– Ajdemote, kumče, sade mi na pojednu, da izvine ovaj sud i, bože me oprosti, ovaj pop.
– Reko sam ti ja – mrmljao je Kojadin – ne vredi…
Slobodan Stojićević
(decembar 1989.)