Da je mogao da bira, sigurno se ne bi rodio baš uoči one godine kada je i na ovim našim prostorima buknuo Drugi svetski rat… Da je mogao da bira ne bi detinjstvo proveo čekajući oca, u kratkim trenucima sreće kada je porodica na okupu. Da je mogao da bira, ne bi teško detinjstvo nadomak Podgorice zamenio još težim u Peći, ne bi tamo napravio spomen svojoj majci, pa da joj kasnije ni na grob ne može. Ali bi, da sada može da bira, sigurno izabrao iste roditelje – oca Ananija, iz plemena Kuča, intelektualca, novinara, jednog od prvih urednika podgoričke “Pobjede”, jednog od prvih boraca, neustrašivog, nepokolebljivog i majku Danicu, ponosnu i požrtvovanu Vasojevićku, koja ga je gajila, negovala, školovala i bila uspravna kao Lovćen i u najžešćim olujama. I sigurno bi za svoje životno opredeljenje, način života, najveću ljubav, ponovo izabrao muziku.
——
Previše je imao teških dana za nekog ko se rodio 1. aprila, 1. aprila 1940. Kada je rat godinu dana kasnije zašao i na brdoviti, retko kad borbama zaobiđeni Balkan, otac Ananije se među prvima priključuje Narodno-oslobodilačkoj borbi. Vreme posle njegovog povratka bilo je i najsrećnije razdoblje života dečaka Dragiše. I najkraće. Zloglasna ’48-ma stigla je brzo, i zakucala na vrata porodice Vujošević. Pored svog junaštva i neustaršivosti, odanost sopstvenim uverenjima i Rusiji, baca ih na razne obale. Oca na one stenovite, golootočke, na koje su se mnogi nasukali u tim nerazumnim burnim vremenima. Teške su bure bacale tamo-amo i ženu jednog golootačanina, pa sigurniju luku traži u okrilju svoje porodice, u Peći. I to je bila prva Dragišina seoba. Ona druga ga je donela na studije u Beograd, a odatle se već nekom, po Obrenovčane srećnom okolnošću ili usudom, obreo u našem gradu.
Srećnom okolnošću ili ipak zahvaljujući pronicljivom oku učitelja, tek, dar za muziku koji poseduje otkriven je kada je bio osnovnoškolac u Peći, posle čega nastavlja školovanje u srednjoj muzičkoj školi u Prizrenu. Njegov raskošan talenat, ali i beskrajnu ljubav prema muzici, kojoj je celog sebe davao čitavog života, prepoznaju vrsni muzičari Ljubica i Radojica Milosavljević, koji su na njega, kako je sam kasnije govorio, izvršili presudan uticaj. Takav je uticaj i sam imao kasnije kao izuzetan muzički pedagog u mnogim školskim ustanovama. Svoje znanje nesebično je prenosio studentima Pedagoške akademije za obrazovanje vaspitača, ali, na našu sreću, i obrenovačkim školarcima.
——
Pre toga se odvijala običajeno-neuobičajena studentska priča. Muzička akademija, Studenjak, predavanja, ispiti, vežbe… Vežbe u cik zore, na Akademiji, jer ovaj daroviti student nije imao priliku da, kao većina njegovih kolega, vežba na svom instrumentu. Nije ga imao. Ali je imao nepokolebljivu volju i upornost. I izuzetne profesore, autoritete među muzičkim pedagozima poput Voje Ilića, Mihaila Vukdragovića, Radomira Petrovića… Njima se, 1982. pridružuje i profesor Darinka Matić Marović, u čijoj klasi pohađa magistarske studije, na odseku za dirigovanje. Zvanje magistra stiče 1985. godine. Maestro postaje u ovom našem delu Posavske ravnice, iz milošte, tokom godina koje je upisao zlatnim slovima u istoriju Obrenovca, u biografije Obrenovčana. I to sa svojim zlatnim devojkama, devojkama sa bisernim glasom, kako smo voleli da se hvališemo. On nije, a imao je itekako razloga, osim uspeha i nagrada koje je iz sveta donosio hor, njegov rad je kao i neizmeran doprinos razvoju i afirmaciji horova, posebno omladinskih i dečjih potvrđen brojnim diplomama i nagradama.
——
Ma kako značajne nagrade bile, u njih se nikada ne može utkati vrednost i veličina onoga što nam je iza Dragiše Vujoševića ostalo. U kojoj god je školi radio osnivao je hor. U Stublinama, 1972. osniva dečji hor, sa kojim učestvuje na takmičenju horova osnovnih škola u Beogradu i osvaja drugo mesto. Posao ga potom odvodi u tadašnju osnovnu školu “Jovan Popović”. I u njoj osniva dečji hor. I sa horom škole “Jovan Jovanović Zmaj” pobeđivao je na takmičenjima. Konačno, počinje da radi kao profesor u obrenovačkoj Gimnaziji. Hor koji tamo osniva, nadrasta okvire Obrenovca, Srbije, nekadašnje Jugoslavije… Nadrasta pesme kojima osvaja Evropu i svet, postaje i sam pesma…
I opet spletom okolnosti ili nekim čudnim usudom, tek hor “Obrenovačke devojke” nastaje na dan rođenja njegovog osnivača, magistra Dragiše Vujoševića – 1. aprila. Godina je bila 1975., još se verovalo u snove, i snovi su se, bar onim najupornijima i najvrednijima, i ostvarivali. Ipak, nije ih bilo dovoljno sanjati, valjalo je u njih mnogo truda, želje, rada i ljubavi uložiti.
A ko je toga imao više od Dragiše Vujiševića?
I ko ga je mogao bolje razumeti i pratiti u njegovom pohodu kroz viziju od “Obrenovačkih devojaka”?
——
Poj “Obrenovačkih devojaka” pozlatio je uspavanu ravničarsku varoš, lenje talase Kolubare i meandre Save. Probudio je ptice u raskošnim krošnjama zabranske šume, gde su maestro Vujošević i njegov nerazdvojni pratilac, bicikl, udisali zvuke, melodije i trave.
Maestro Vujošević… Zaljubljenik u prirodu, zdrav život, plivanje, svoj bicikl, šah, gusle i muziku. Muzikom je oplemenio naše živote. Muzikom ispunjavamo i delić njegove večnosti.
Gordana Urošević