Istorija sela Urovci

Selo Urovci dobilo je ime po osobinama zemljišta. Ljuba Pavlović o Urovcima piše da se nalaze duž Save, zapadno od Obrenovca, na poljskom zemljištu s mnoštvom bara. Beleži i da su seoske kuće zbijene oko bara u džemate i da su protkane krtinačkim. Navodeći da se selo sastoji iz tri veće oblasti: Urovci do Krtinske, Breska pored Save i urovački ciganski kraj uz Obrenovac, Pavlović dodaje da se u selu na još jednom mestu nalaze urovački Cigani. On smatra da su Urovci nastali raseljavanjem Breske, nakon njene propasti. Međutim, o Urovcima u radu Relje Novakovića “Obrenovac i okolina na starijim kartama i planovima” nalazimo podatak da je na starim kartama jugozapadno od Breske obeleženo mesto pod nazivom Ruva. Novaković kaže da ovaj naziv Ruva svakako ukazuje na Urovce. Ako je ovo tačno, onda se ne može prihvatiti teorija Ljube Pavlovića, prema kojoj su Urovci i neka druga susedna sela nastali raseljavanjem stare Breske. To znači da su ta sela i ranije postojala, paralelno s Breskom, ali da su bila manja, da nisu imala crkvu i da nije bilo nekih drugih pisanih podataka o njihovom izgledu, veličini, stanovništvu i sl.

Meću meštanima postoji predanje da je ime sela nastalo na sledeći način: dok je postojala stara Breska većina njenih žitelja bili su alasi i najčešće korišćeni mamac za ribu bio je rovac. Kada je rovce trebalo iskopati, govorilo se: “idemo u rovce”. Izgleda da je rovaca najviše bilo na mestu današnjih Urovaca, tako da je kasnije, spajanjem predloga “u” i imenice “rovci”, nastao naziv sela Urovci.

Takođe, narodne priče i legende sadrže različite varijante porekla naziva sela Urovci i Krinske. Branka Radovanović, na primer, u knjizi Ponoćni svatovi (Beograd, BMG, 2002), o nastanku imena ova dva sela pripoveda legendu o deobi imanja dva rođena brata, posle smrti bogatoga oca. Prema toj legendi, braća nikako nisu mogla da se slože, a njihovom neslaganju su znatno doprinosile i opake žene koje su imali. Stariji brat se, na nagovor žene, dogovorio sa mlađim bratom da zajedno izađu na najbolju njivu oko čije deobe se nisu slagali i da njivu pitaju čija je. Dok su se braća dogovarala, žena starijeg brata je otišla na njivu i zakopala sina Obrena u brazdu. Prethodno mu je rekla šta treba da kaže. “Ujutru, baš kad sunce spremaše svoje prve zrake da njima osvetli zemlju, braća stigoše na rečeno mesto. Stariji predloži da se njivi najpre obrati mlađi. Ovaj zakorači napred, saže se malo i povika: – Njivo, pitam te čija si? Odgovori mi! Nekoliko trenutaka potraja tajac, braća gotovo da zaustaviše disanje, ptice letenje, pa i sunce kao da stade kod prvog poslatog zraka. Stariji brat prekide to mučno ćutanje, pa brže pohita nekoliko koraka udesno i kleknu kraj ovećeg busena i iz sveg glasa povika: – Njivo, čija si? Odgovori! I stvarno kod prvog doziva stiže odgovor iz zemlje: – Tvoja! Tvoja! Tvoja! Mlađi brat bez reči prihvati deobu i oni se rastadoše u ljubavi, kao nekada dok behoše momci, kad njihovu kuću ukrašavaše sloga i ljubav.” U nastavku priče stariji brat se vratio na njivu da bi otkopao sina, ali ga nigde nije moga da nađe. Sin mu se bejaše u krticu pretvorio i svetlo dana ga više nikada nije obasjalo… Njiva gde ovi zli i pohlepni roditelji zakopaše, uroviše sina u zemlju dobi naziv UROVCI… Mesto gde se ovaj nesrećnik u krticu pretvorio, narod nazva KRTINSKA.

U polojskim mestima staro stanovništvo živelo je pored bara, na barama i u stanovima na kolju. Kada je vršio istraživanja Vatljevske Tamnave, Pavlović je pronašao tragove takvog načina života u grabovačkoj Velikoj Bari i urovačkoj Nurči. On piše da su ove bare presušile usled jake suše u leto 1903. godine, i da se tada na mnogo mesta moglo videti kolje s talpinama, koje je obeležavalo stare stanove. Navodi i da se pri većem vodostaju kolje sa obala nije moglo videti od trske i drugog barskog bilja. Ranije su sela imala svoje zajednice, a nije bila retkost da i po dva sela imaju svoje zajednice. Te zajednice su bile bare i ogroman prostor oko njih, koje je voda plavila i duže se na njima zadržavala u proleće i tokom godine. Urovci i Zvečka imali su svoju zajednicu u Nurči. Bare i poloji su preko leta bili prava plandišta i ispaše. Na njima je bilo puno stoke koja se zajednički, ali po manjim skupinama napasala. Pravo na ribolov imao je svaki seljak. Međutim, loviti se moglo samo po odobrenju sela i u određeno doba godine.

Urovci su početkom 19. veka imali pismenih ljudi, kao što su sveštenici Leontije Marković i njegov sin Živko, koji su znanje stekli verovatno u nekom manastiru. O tome nema nekih podrobnijih podataka. Urovačka deca su se prvo školovala u paleškoj školi, koja je osnovana 1824. godine, da bi zatim školu pohađala u staroj zvečanskoj školi, koja se nalazila pored crkve. Školska zgrada u Zvečkoj sagrađena je 1866. godine uz pomoć meštana Zvečke, Urovaca, Krtinske i Ratara.

Urovci su do izgradnje termoelektrane bili izuzetno ekološki zdravo mesto. Uspevale su sve sorte voća i povrća, a bilo je dosta kuća koje su imale vinograde. Stočarstvo je bilo posebno razvijeno u barama i vićevima, na kojima su napasana stada. Savske poplave su za stanovništvo predstavljale najveću nevolju, tako da su Urovčani najvećim delom kuće gradili na gredi iznad bare Movtice i na ostalim obrežitim mestima, u Rogožnjaku prema Brgulicpma i u delu prema urovačkim livadama i bari Nurči.

Izvor: Crkva Svete Petke u Urovcima

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac za početnike.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*