Kafanska priča

Кафанска прича - Драган Бабић Драгуца - Обреновачка хроника, септембар 2007Kafana je, samo ime joj kaže, dobila ime po kafenisanju, zevanju, osmatranju i dangubljenju, što je potpuno orijentalni izum. Znate ono: sedi se u kafani, priča, ćuti, pije se kafa i šerbet. Možda se bace neke kockice, odigraju mice i dominice, i tako čitav dan. Puše se nargile u kojim ima nečega ili nema ničega, ali zato Vi kao Turčin i svetski imperijalni čovek, imate i u kući nargile, pa možete da se naduvate pre polaska koliko hoćete, sve dok vam se zidovi ne otvore i iznedre vas na kaldrmu u susret ševroletu bez kočnica.

Dobro, i to je kod nas bilo malo drugačije. Od Turaka smo prihvatili kafu i kafanu, ali smo sa indignacijom odbili hašiš, i u kafanski život uneli zapadnu umetnost destilisanja akohola. Svaka im čast na krevetu, šporetu i princes krofnama, ali gde se ovoga setiše? To je pobilo više Srba nego svi ratovi zajedno. Da je Tvorac hteo da čovek pije kondenzovanu alkoholnu paru, on bi negde organizovao kakav izvor, ali takog izvora rakije nema. Izgleda da se nje onaj nepomenik setio? Ko bi drugi. I preko koga će nego preko Švaba? A što je najinteresantnije, ni kafa nije turska ideja. Ona mu dođe kao tekovina osvajanja i nabijanja na kolac usputnih naroda, i ko zna kakav su ukus imale te prve kafe, jer šećera još nije bilo, a mleko se pilo samo kad si mali ili kad si bolestan, ili i jedno i drugo. Šta je ovaj narod pio ujutru, i kako je bez anestezije odlazio na spavanje, ostaje tajna. Istorija, još od Vavilona, pominje vino, medovinu i pivo, ali kakva su to pića?

Vino ukisne, pivo se pokvari – tad još nije bilo frižidera – živiš između Tigra i Eufrata, praviš ćerpič na vrućini, i piješ toplo pivo. Kakav je to život! Nikakav! Gde su se ljudi okupljali u ta vremena, kada kafana još nije bilo, ostaće tajna. Nigde to nije zabeleženo, toliko je to dosadno bilo da su zapisivači smatrali da se podrazumeva, i da ne vredi narodu stajati na muku. A danas na svakom ćošku pića koliko hoćeš. Zuje frižideri i rashladne vitrine da je milina slušati. Ne moraš ni da piješ, samo stani, oslušni i uživaj. Proviri. Flaše poslagane kao municija. Sve po kalibru i po dometu. Ima i onih manevarskih, bezalkoholnih, koliko hoćeš. Kako ubija, nije ni skupo. Tehnologija proizvodnje, nekrologija upotrebe. A opet, kafana sve manje. Šta je sad?

Obrenovac je nekada bio trgovački grad. Blizu je bila granica, lađe i železnica, bilo para, kurvi i kockara, pa gde ćeš sve to nego u kafanu. Za njima špijuni, džeparoši, advokati, policajci i pesnici, pa udri u pesmu do zore da svako svoju muku i nameru zaboravi. Kafane ne na svakom ćošku, nego i na pravcu i u nizu. Kad oduzmeš bolesne, babe, dede, žene i decu, Obrenovac je imao kafana koliko i stanovnika. Posle se to promenilo, pa se opet, još jednom promenilo. Granice su se opet približile, ali nema više onih kafana. Nema onih gostiju, a nema ni onih kafedžija. Gosti nemaju više ni para ni vremena, valja mreti pa da se ne dangubi, a kadžije nemaju ni znanja, ni volje, ni strpljenja. Žure da što pre uzmu što više para i otvore benzinsku pumpu, ili se daju u zidanje stambenih zgrada od stiropora i gipsa. Najvoleli bi da im pare šaljemo poštom, i da naiđemo kad baš nemamo drugog izbora. I da, naravno, budemo trezni. Ej! U kafani! Pa to se ne slaže uopšte. Ali pare su pare. Otvorili bi oni i biblioteke kad bi narod hteo više da čita i kad bi mogao da rastumači sva slova.

I ne samo kafane i kafedžije, promenile su se i konobarice. Nekada su konobarice znale svoj posao. Ako si joj došao tužan, tužna je i ona. Ako se veseliš, veseli se i ona. Ako si gazda, ukruti se i ona. Ako si bezobrazan, uđe i ona u temu. Ume, brate. Mangup je to, nagledala se i naslušala svega i svačega. Profesionalka. Kad je fajront, odveže kecelju i sve zaboravi. A ti joj sutra donesi cvetić kao akontaciju za sledeći put. Današnje konobarice kafanu mrze, a goste preziru. Da čemu vredi ne bi kod nje dangubio. Pare ih naterale da se prihvate ajncera, nezaposlen muž, mala deca. Ili još gore, velika deca. Pa se jadna i stidi i boji, i teško joj, i mrzi je. Muka jedna. Jedva čekam da robotizuju kafane da ne moram da se srećem sa pogledom tih nemuštih parakelnerica. Ni roboti ne umeju da se nasmeju, ali su bar tačni u računanju.

Ako izuzmemo “Novo Proleće” i “Mali Raj”, Obrenovac u svome centru i nema pravih kafana gde se dobro jede i još bolje pije. Sve se to ukafićilo i pokondirilo. Dum – bum, dum – bum, dum – bum… Čak i bašta “Centrala” liči na aerodromsku čekaonicu u renoviranju i pri molersko farbarskim radovima. Skroz je nekako ženska kafana. Ne znam sa čime oni trapavi veštačkokožni džinovski kompleti u bašti imaju veze, sem sa mokrim dupetom. Nema dušu, ubili su ga u pojam.

Okrenu – obrni, nema više čovek gde ni da se otrezni, a kamoli na miru i sa merakom napije. Zato treba naći kafanskog čoveka ili kafansku ženu, da otvore kafansku kafanu, da u nju uđu kafanski gosti i da u njoj kafanski žive i kafanski pomru. Da se zna neki red i da svako zna svoj posao.

 

Dragan Babić

 

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac za početnike.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*