Kako je deda Alojz okupirao baba Andrijanu – priča o porodici Golinger

Jovan Golinger je voleo golubove. Kako da ih ne voli kad ih je njegov otac Božidar uvek imao puno dvorište. Po ceo dan oni guču, razgovaraju, lepeću po kavezu, ili postaju nevidljive tačke u nebeskim visinama, na radost Božidara i dečaka Jovana.

A tu, u  ulici Bore Markovića u Obrenovcu, u ulici što vodi na Zabrežje, u dvorištu porodice Golinger, uvek se motalo i po neko kuče. Kučići su to bili, ne psi, kako bi se finije kazalo. Ni oni nisu bili fini, nego obični, tužnih očiju i veselih repova kojima su mahali levo-desno, zadovoljni parčetom hleba, koskom bačenom u travu.

Jovan Golinger je zavoleo pse.

Zavoleo ih je koliko su njegovi vršnjaci tada, petnaestogodišnjaci , voleli jake motore, “honde”, “bemvejce”, hiljadu, hiljadu ipo kubika, pričao je o psima kao što su njegovi vršnjaci pričali o automobilama, “formulama”, o Fanđu, Niku Laudi, vitezovima u kacigama, oklopima na širokim, gumenim točkovima.

Pas u autobusu

Svet se okretao ka kosmosu, raširenih zenica pratio prve korake ljudi koji su zakoračili na Mesec, divio se prodiranjima u morske dubine, savršenstvu robota, mašina koje misle, a Jovan Golinger je saznao da je izvesni Voja Božić, sa Voždovca, uzeo psa, stavio ga u autobus, prekrio nekim knjigama da ga kondukter  ne vidi, a “bokser” je, na sreću, ćutao. Ne slažu se autobusi  i životinje, ali Jovan ih je potajno pomirio.

Tako je počeo da gaji rasne pse, sa pedigreom. Do sedamdeset i treće imao je već četiri “boksera”, kasnije je nabavio nemačkog ovčara. Izlazio je sa devojkom Jasminom, zabavljali su se, umesto o zvezdama, on joj je pričao o psima. Ona je išla u srednju medicinsku, on u mašinsku školu. Posle tri završene godine, on je napustio školu. Jasmina je danas medicinska sestra u dečjem obdaništu “Perka Vićentijević” u Obrenovcu. Jovan je magacioner u “Prvoj  Iskri”  u Bariču. Jasmina danas ima 28, Jovan 29 godina. Imaju dva sina: Marka (7) i Nikolu (5). Stanuju u kući koju su započeli da grade pre dve godine. Sami, bez ičije pomoći. Samo krediti. Kuća ima gotovo sto kvadratnih metara, a samo jedna prostorija je dovršena, da u njoj može da se stanuje.

Jovan Golinger zna sve da radi. Tako kažu za njega. Sve zna, sve ume i sve hoće da radi. On ima i drugove koji mu pomažu. Pomaže on njima, pomažu oni njemu. Kada su došli na tu ledinu na Zabrežju, gde su od opštine dobili plac, nije bilo naselja, nije postojala Ulica Ivana Bogdanovića – Vanjke, kao danas, bila je jesen, duvao je neki hladan vetar, a Jovan i Jasmina su u smrznutu zemlju zabijali grede, četiri grede za šupu, prvu građevinu na njihovom placu. Jasmina je tada plakala. Plakala je od hladnoće, nemoći, neverice da oni, da bilo ko, ni od čega mogu da naprave – kuću. Njihovi vršnjaci su išli na igranke, u bioskop, na utakmice, razonodili se kućnim posetama, a stan su čekali. Dobiće ga jednog dana. Oni ga, većinom, još čekaju. Golingeri su se uselili u jednu, prvu dovršenu sobu. Kuća  je pokrivrena i u hodnik su deca Marko i Nikola, iz dvorišta unosila drva koja je otac nacepao. I deca grade kuću.

Kuća za pse je, naravno, ranije načinjena. Za dva psa, dva nemačka ovčara, dve odvojene nastambe, sa prostorom za spavanje i sa prostorom za šetnju. Ograđenom pletenom žicom, onako kao u zoološkom vrtu. Po jednu od njih Jovan je išao u selo Openvajler, kod Manhajma. Svaki godišnji odmor on tako iskoristi za ponešto u vezi sa psima. Na čuvenim evropskim izložbama pasa, poznatim pod nazivom CACIB, njegov “Soko fon murtal”, je osvajao prve ili druge nagrade: u Beogradu, Novom Sadu, Bačkom Petrovcu, Bačkoj Topoli…

– Kada si već pomenuo Nemačku, Golingeru, znaš li da govoriš nemački?
– Ne znam – kaže Jovan Golinger.

Šta je Beč prema Ubu

Jovanov deda, Alojz Golinger, došao je u ovu zemlju za vreme Prvog svetskog rata. Bio je jedan od onih koji su bili okupatori. Alojz je bio magacioner u nekom skladištu austrijske vojske. Delio je, priča se, krišom hranu našem, okupiranom narodu. Zavoleo je izvesnu Andrijanu, sa Uba. I posle rata je ostao tu, da živi. Oženio se Andrijanom. Posle dve-tri godine poveo ju je u Beč, svojoj kući. Ona je pošla. Posle nekoliko meseci su se vratili. Andrijana je rekla da sjajni Beč nije ništa prema Ubu i Obrenovcu. Alojz je takođe smatrao da sjaj Beča nije ništa prema njegovoj Andrijani sa Uba, pa je između Beča i Andrijane, izabrao Andrijanu. Izrodili su troje dece, jedno od njih je Jovanov otac Božidar. Božidar je mašinbravar po zanimanju, šef je montaže u OOUR “Procesna oprema” u “Prvoj Iskri” u Bariču.

Tako su Golingeri ostali ovde, a za sve je, izgleda najviše “kriva” baba Andrijana sa Uba.

Slobodan Stojićević
23. novembar 1980.

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac nekad.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*