Obrenovac – toplo kao u banji

Poznat po najvećim termoelektranama na Balkanu, Sportskom centru, stočnoj pijaci i koloniji Roma, muzičkih virtouza, Obrenovac krije i manje poznate adute – lekovite izvore, srednjevekovne manastire i crkve, kafane sojenice…

Kroz ovaj gradić, svega tridesetak kilometara istočno od Beograda, koji je i jedna od njegovih 17 opština, uglavnom svi “prošišaju” zastrašeni konturama ogromnih termoelektrana “Nikola Tesla” nalik na brodove nasukane u ravnici u oblaku ugljene prašine i dima, žureći put nekog svog odredišta. U Obrenovcu se, inače, ukrštaju važni putevi koje vode na zapad, ka Šapcu, Loznici, Bosni, ili ka Valjevu, pa Ibarskoj magistrali, sve do Jadranskog mora.

Kad novi most preko Save bude dovršen, nadaju se da će to biti, ova raskrsnica magistrala dobiće značaj koji je imala kad je Sava predstavljala granicu između Austrougrske i Srbije, a Obrenovac, zahvaljujući pristaništu i carini u obližnjem Zabrežju, bio spona srpske države s ostalim evropskim. U vreme austrijske vladavine na ovom prostoru od 1688. sve do 1739. godine, grad je nosio naziv Cvajbriken – “dva mosta”. Naseljavali su ga pretežno Nemci, Mađari, Jevreji…U tursko doba zvao se Palež. Turska i austrijska vladavina se smenjuju sve do aprila 1815. kada je Miloš Obrenović oslobodio grad. Stari Palež je spaljen, a novo naselje na levoj obali Tamnave bilo u sastavu srpske države. Po Miloševom povratku na presto 1859. posle dramatičnih dinastičkih borbi, Paležani su mu, kao izraz posebne naklonosti, uputili molbu da grad bude nazvan po njegovom imenu. Otada je Obrenovac.

Na voljenog knjaza i danas podseća Milošev konak, čim uđete u centar grada. To je u stvari bio česni dom Dimitrija Mihailovića, uglednog trgovca u čijoj je kući Miloš odsedao, a tu je boravio i Joakim Vujić pišući svoje “Putešestvije”. Danas je u ovom zdanju sa lepim dvorištem, gde se leti održavaju književne večeri, smeštena biblioteka.

Po meri čoveka

Šetnja obrenovačkom čaršijom, glavnom ulicom koja je zaštićeno arhitektonsko jezgro, podseća na virtuelni hod kroz vreme. Sve je u stilu starih požutelih razglednica naših gradova iz 19. veka – kućerci, dućani, zanatske radionice: limar, obućar, cvećar, sarač, poslastičar koji još pravi i toči osvežavajuću i pomalo zaboravljenu bozu, pa sajdžija, grnčar, krojač… Butika gotovo da nema. Kome su potrebne “krpice” za neku posebnu priliku, skoknuće začas do Beograda, gde je izbor veći, a ako za to nema vremena, tu su kineski trgovci da popune sve praznine u domaćoj ponudi.

Idilu prošlih vremena remete jedino moderne reklame. Među više od 20.000 zgrada, 70 odsto su pizemne ili jednospratne, 28 odsto imaju dva – tri sprata, a svega dva odsto otpada na višespratnice. Ali, da se razumemo – modernih naselja i u centru i na periferiji i te kako ima – Rojkovac, Sava, Rvati, Topolice, Senjak – ali to nisu soliteri nebu pod oblake pred kojima se čovek oseća kao mrav, naprotiv, sve je sazidano po meri čoveka. Sve sem termoelektrana. One su ponos i muka Obrenovčana. Proizvode više od polovine ukupne električne energije u Srbiji, upošljavaju hiljade ljudi, moderne su mecene. Ali, takav gigant troši 25 miliona tona uglja godišnje iz obližnjih kolubarskih kopova, posle čijeg se korišćenja slegne na desetine milona tona pepela! Pepelište je posebna ekološka briga, pa se potapa i zasejava biljnim kulturama koje stvaraju pokoricu i vezuju ga, sprečavajući ekstremno zagađenje vazduha.

Toplo kao u banji

S druge strane, Obrenovac zimi ima odlično daljinsko grejanje, pa je u kućama i u ustanovama toplo kao u banji. A pre stotinka godina imao je pravu banju. Svetsku. Izor sumporno – alkaline vode pokazao se ne samo izdašnim nego i lekovitim u borbi protiv reume, neuroloških, ginekoloških i drugih boljki, po svojstvima sličan vodi iz nemačke banje Vajlbah. Zato je 1885. sagrađeno kupatilo u centru, podsećajući na stara vremena i darodavca, bogatog trgovca Đuku Markovića. Banjska voda je sprovedena i uz sam hotel ”Obrenovac”, a planira se izgradnja modernog velnes centra koji bi obuhvatio i zdravu ishranu, fitnes i masažu. Sve nadomak glavnog grada, potencijalnog konzumenta.

U neposrednoj blizini hotela koji je, uprkos samo dve zvezdice, vrlo udoban i komforan, plave se i otvoren i zatvoren bazen. Ko se leti uželi uživanja u prirodi, može pravo u Zabran, koji je za Obrenovčane ono što je Ada za Beograđane. To je izletište, kupalište i rezrvat od 60 hektara na samom ušću Kolubare u Savu. Za razliku od mutne i žute Kolubare, Sava je kraj Obrenovca pitoma, čista i zelena. Leti je magnet za kupače koji se brčkaju, voze čamcima ili odmaraju na splavovima. Zimi i sam pogled na Savu umiruje. U miru ravničarske reke uživala je i Sofija Loren snimajući seriju “Mama Lučija”. Šuma u kojoj su uglavnom beli jasen, hrast, brest i topola leti pruža debelu hladovinu, a uređene su i trim staze. Riblji i nacionalni restoran su dovoljni da se izlet produži ceo dan. Ribolovci se posebno raduju kada zabace udice, jer znaju da tu mogu prevariti somove orijaše teške i 50 kilograma.

Sportisti i rekreativci u ovom gradu ne moraju da brinu. Nekad im je na raspolaganju bio lep Sokolski dom, a danas moderna hala Sportskog centra koju, zbog neobične konstrukcije nalik na leteći tanjir, morate zapaziti. To je i Dom kulture, sa pozorišno – bioskopskom salom za 700 duša. Okuplja kulturno-umetnička društva, slikare, gostuju i pozorišta iz Beograda, za svakog se nađe ponešto.

Ovde je inače pesma i igra oduvek carovala. Igralo se i kolo “paležanka”, napisano u Zabrežju, koje je u vreme Austrougarske monarhije bilo centar boemskog života, a ugasilo se zajedno s carevinom. Nešto od tog muzičkoh blaga zabeležio je i Kornelije Stanković

Obrenovac su odavnina neseljavali i vrsni muzičari Romi, koji i danas žive u “muzičkoj koloniji”. Ica violinista je svirao u Dubrovniku, čuveni su i Šišići. Među njima su bili i ruski Gurbeti, poznati po pravljenju bakrenih kotlova. Nema ih više, a ni skromnih romskih kućica. Umesto njih su raskošne vile podignute novcem sa pečalbi po Evropi.

Do pre koju godinu sve građevine u ovom gradu zidane su opekom pravljenom od lesnog materijala sa ovog područja. Pošto je iz obrenovačkih ciglana čitav vek otpremana kvalitetna opeka u mnoge krajeve, stekao je epitet “grada koji gradove gradi”. 

Industrija cigle je zamrzla, ali poljoprivreda nije, pa je odavnina imao bogatu zelenu i tradicionalnu stočnu pijacu, koja i sada okuplja trgovce i kupce. Subotom se sve zatalasa i zašareni od rasnih grla, aktera i kibicera.

U Obrenovcu su se ukorenile i kulturne manifestacije – likovne kolonije u Zabranu i Jozića kolibi, kući iz vremena ustanka u Posavini sa eko – baštom u kojoj je i osam hrastova starijih od 200 godina. Tradicionalni su i dečji folklorni festival, letnji dramski, pa Obrenovačko kulturno leto i Miloševi dani, koji padaju zimi – dovoljno da ovaj grad ne zaobilazite ni u jedno doba godine.

Magazin Politika, Broj 491, nedelja 25. 2. 2007.

Nađa Orlić

Snimio Milan Janković

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac za početnike.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*