Jedna od bitnih razlika između života u gradu i života u selu jeste promena vizure. Kada sam se pre dvanaest i po godina doselio u Jasenak očekivao sam da će neke druge promene da mi budu u prvom planu, ali sam ubrzo shvatio da mi je za osnovno funkcionisanje, pre svega, potrebno da počnem više da obraćam pažnju na detalje. Orijentiri u selu uopšte nisu tako upadljivi kao u gradu. To se posebno uočava kada se sedne u neki od lokalnih autobusa, koji moraju silno da kruže da bi obišli razne delove sela, i uopšte nemaju jednostavnu logiku kretanja gradskih autobusa. Gledajući idilične prizore, i kružeći po okolnim selima, često mi se dešavalo da zadremam u autobusu, pa kad se probudim uopšte nemam predstavu gde se nalazim. Naravno, s vremenom nastupi ta promena vizure, obraćajući pažnju na sitnice počeo sam lako da raspoznajem svaku tarabu, kapiju, živicu i drvo u krugu od 10 kilometara, ali sam u početku čeznuo za prizorima koje lakše raspoznajem.
Prvi prizor koji mi se odmah urezao u sećanju, i tako postao pouzdan orijentir jeste jedno staro, krivo drvo u sred ničega, par stotina metara udaljeno od seoskog doma u Jasenku, odnosno negde oko 3 kilometra od moje kuće. Došljaku koji smušeno zvera kroz prozore autobusa i nije siguran gde se tačno nalazi ovakvi prizori vrede koliko i svetionik moreplovcu.
Isprva nisam najbolje razumeo otkud to usamljeno drvo na goloj strmini. Za mene je to bilo “ono drvo”, ništa više od toga nisam znao. Od meštana sam ubrzo saznao daje to kruška, kao i da niko ne zna tačno koliko je stara, i da već godinama uopšte ne rađa, ali da svake godine bogato olista, i da ne bi bilo neočekivano kada bi se uskoro srušilo, kad već stoji tako nakrivljeno.
Onda smo dočekali prvo leto našeg života u Jasenku i ja sam sa ushićenjem shvatio da stara kruška nije na goloj strmini, nego da se nalazi na međi između dve njive. S jedne strane žuto klasje, s druge strane još uvek zelene stabljike kukuruza, iznad plavo nebo, i ta omalena krošnja koja na samoj ivici horizonta štrči iznad useva – kao na dečjem crtežu! Odmah sam dobio i dva objašnjenja što se tiče uloge tog drveta. U vreme kada su ljudi još uvek veći deo poljskih radova obavljali ručno, takvo drvo je obezbeđivalo hlad u kome se pravi predah, i to mi je svakako bilo ono idilično objašnjenje koje mi se više dopalo, svako mesto okupljanja ljudi za mene ima poseban značaj. Drugo objašnjenje je bilo pragmatično, i podsetilo me je na sve ljudske manjkavosti. Kolac i žica se lako i tiho premeste na radost jednog i na štetu drugog vlasnika susednih njiva, dok sečenje drveta i vađenje panja baš i ne može da prođe neopaženo.
Prolazilo je vreme, više mi nije bio potreban tako upadljiv orijentir, ali sam se bez obzira na to obradovao svaki put kada sam tuda prošao. Tako jednostavan prizor ni jednog sata nije bio isti. Samo je kruška ista, ni veća, ni manja, ni više nakrivljena. Naravno, nekad golih grana, nekad olistala, ali u odnosu na sav okolni svet predstavlja konstantu. Nebrojeno mnogo puta sam uhvatio sebe u maštarenju, kako spazim to drvo na međi ostanem posle još dugo zamišljen. Tako je u raznim okolnostima to drvo delovalo kao moje ogledalo, ili kao personifikacija sela u kome živim, ili kao slika čitavog kosmosa. Kako da nazovem to mesto, kako ljudima da objasnim šta se tu zaista vidi? To drvo je poput pobodene čiode koja pridržava šav, sprečava da se pokida prostorno-vremensko tkanje. To je ona zapeta koja možda deluje suvišno, ali kad se ukoni rečenica potaje dvosmislena ili besmislena. To je odraz svih neispunjenih stremljenja, kao čovek okamenjen u pokušaju da pređe granicu. Ali je takođe i slika nepobedivog duha, ohrabrenje za sve oni koji se pokolebaju kada se nađu sami sa sobom na vetrometini. Jedan krajnje sveden pejzaž je za mene neizrecivo inspirativan, i stalno me podseća na to da ni one naizgled najprostije stvari ne mogu da se objasne jednom rečenicom.
Dugo sam imao želju da ovekovečim taj prizor, i razmišljao sam u koje doba godine bi bilo najkorisnije da to uradim, ali sam shvatio da je to potpuno besmisleno, i da jednostavno treba da pravim hroniku. Prvu fotografiju u nizu sam napravio pre nešto više od četiri godine i od onda nisam propustio ni jedno godišnje doba, bar četiri puta godišnje dodam još jednu fotografiju u album. Plan je da istrajem ili dok sam ja sposoban da držim aparat, ili dok kruška stoji. I zbog kruške i zbog sebe se nadam da će taj album da bude veoma obiman.
Kristijan Hranisavljević