Kuća iz priče

mira kuca za sajtNe,  nisam brvnara.

Da jesam, odavno bih bila deo  kolektivne nostalgije. Izmeštali bi me i sklapali na nemogućim mestima, sa ponosom me pokazivali prijateljima, pravili od mene etno restorane i vikendice, slikali za časopise…

Šta mi to treba – da noću sanjam tišinu, zvezdano nebo i svice?

Nisam ni bondručara. Nemam lukove na podužnoj strani, čardak na kome se leti može spavati, isturen doksat sa odvojenim krovom, ćeramidu i biber crep. Nisu me zidali neimari i zanatlije: drvodelje, kačari, kolari, korpari, čuturaši, grnčari, terzije, abadžije, kovači, kiridžije, rabadžije, lučari i krečari.

Nisam ni gradska lepotica, građena po “zapadnom kroju” sa lepim ornamentima na fasadi i vidljivo isklesanom godinom gradnje na vrhu. Ne mamim uzdahe, ne izazivam divljenje. Nemam vanredne komade nameštaja iz Beča, umetničke slike, escajg od srebra i predmete od pravog porcelana.

Nisam ni neko moderno čudo graditeljstva koje je ponegde, mimo svakog reda i običaja, nicalo i u našem gradu. Ispred moje kapije ne govore: “To ti je onaj što je radio u Nemačkoj”, niti odgovaraju, sa mešavinom podsmeha i ljubomore: “ Vidi se”.

Ko sam, pitate se?

Sagrađena sam 60-tih godina dvadesetog veka u vreme takozvanog ekonomskog buma koji se ogledao u velikom broju izgrađenih stanova i odobrenih kredita za gradnju kuća. Ja sam deo graditeljskog nasleđa koje pokušava da pobegne od zavičaja. Od čamovih greda, petrolejki, vajata, zvezda i svitaca…

Izgradio me je domaćin sa komšijama, prijateljima i rođacima, koji su bili sve samo ne zanatlije i školovani zidari. Nisam pravljena od drveta, niti od obrenovačke cigle, već od blokova koji su bili najnovije sredstvo gradnje.

Napredovala sam sporo. Kada su konačno postavljeni Rogovi, znala sam da mogu da odahnem. U početku, život se odvijao samo u jednoj sobi, u njoj se kuvalo i svakodnevno ispijala kafa sa komšilukom, dok  su dve devojčice  radile domaće zadatke u uglu. Druge sobe su bile hladne i služile su samo za spavanje.

Sa pogledom na ulicu, rasla je mala baštica sa povrćem. I tek posađene voćke, orah i vinova loza.  Iza mojih leđa radovao se svinjac i kokošinjac. Golubovi i senice su odmeravali mesta za gnezda pod krovom.

Na mojim zidovima, prekrivenim tapetama, između glomaznih regala, visili su gobleni: Četiri godišnja doba, Devojka koja čita, Tajna večera… U staklenim vitrinama, caklio se nezaobilazni kristal i keramičke figurice u obliku životinja. Umesto teških ćilima i tkanih prostirki u modi su bile jambolije i tepisi. Stolove su prekrivali heklani stolnjaci, a više manjih šustikli preostale slobodne površine u kući. Ove heklane majstorije su se razmnožavale na potpuno misteriozan način.

Veš se prao na ruke, u koritu ispred kuće.  Jednom, igrajući se žmurke komšijsko dete se sakrilo ispod prevrnutog korita, šćućurilo i zaspalo. Tražili su ga ceo dan, uz kuknjavu i plač.  Nije im palo na pamet da ga potraže ispod limenog korita na sred dvorišta, a on se nije usudio da izađe, da ne bi dobio batine. Agonija je trajala do mraka.

Možda je baš taj događaj uticao na odluku da se kupi mašina za veš, a potom i televizor i radio, sa gramofonom. Deca su bila presrećna, samo je domaćica, sumnjičava prema  suparnici,  i dalje  otkuvavala beli veš, posteljinu i stolnjake u velikom loncu na šporetu Smederevac. “To joj ne priznajem”, govorila je.

Ipak, ništa nije moglo da se meri sa događajem, kada je  u dvorište “ušetao” beli Fića. Tog leta, on je moju četvoročlanu porodicu odvezao čak do Grčke.

Mnogi ljudi, iz susednih republika su dolazili u Obrenovac u potrazi za poslom, najviše u Prvoj Iskri i Elektrani. Soba sa posebnim ulazom je iznajmljivana terencima, samcima i samicama, mladim bračnim parovima. Bila je to SFRJ u malom.  Za većinu, bilo je to privremeno rešenje, neki su ostajali po nekoliko godina, a Joca Makedonac čitavih  deset. Stanari su donosili sa sobom svoje običaje i navike, i delili ih sa ukućanima.  Bili su deo porodice. A ja deo njihovih uspomena.

Preživela sam požar i dve poplave. Manje zemljotrese i bombardovanje. Živim u dva veka. Ipak, mene nema na turističkoj mapi Obrenovca. Niti u udžbenicima arhitekture. Takvih, kao što sam ja, ima na svakom ćosku. Nisam originalana, ni specifična.

Ja sam samo, kuća iz priče.

 

Mirjana Lainović

Comments

comments

This entry was posted in Moj Obrenovac.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*