Ustaljeni (malo)građanski stereotip o dosadi u malim sredinama je i netačan i temeljno neadekvatan – pre će biti da je u pitanju iluzija da se samo u centru nalazi prostor u kojem postoji društvena dinamika i da se samo tu odvijaju ključni sukobi kulturnih modela. Međutim, kulturkampf sa početka devedesetih je vodio bitku na “frontu koji prolazi kroz svakog pojedinca”, pa se bitka vodila i na margini sa istim onim intenzitetom sa kojim se vodila i u centru. Ko bi rekao da je arhitektonski kompleks ispred sadašnjeg Maksija – zapravo bojno polje?
Nakon što je WhiskeyBar odslužio svoje, pomenuti Kongrapov kompleks između Dudova i Rvata u kojem je bila smeštena Posavina, uvek neka banka i Jugoauto, poslužio je generaciji koja je odrasla devedesetih da locira (ako nije baš uvek mogla da i ga artikuliše) i svoj mladalački otpor, ali i da stvori prostor na kojem će obitavati kontrakulturne i marginalizovane estete. Oslikala se tu i ključna razlika: WhiskeyBar je zauzimala generacija koja je odrasla u društvu koje je imalo kakav-takav emancipatorski potencijal; Stop je zauzela generacija koja je (globalno) bila napuštena od stasavanja. Kao i sve, tih devedesetih godina “Stop” je bio betoniran, ružan i pun bubašvaba – idealan za jednu disillusioned generaciju koja ne veruje u hipi drangulije i koja sluša pank, grandž i/ili metal. Nije baš najjasnije ko je i kada prvi sa kasetofona pustio muziku kod “Stopa”, a nije ni baš najjasnije odakle naziv: bio je tu dugo godina grafit sa znakom Stop, mada je naziv verovatno stariji od grafita. Ali razlozi su daleko jednostavniji: u svakom trenutku barem dve radnje koje noću ne zatvaraju, gde ste mogli kupiti pivo (koje je koštalo 39 para – ili tako nešto – kad sam prvi put otišao kod Stopa) i u kojima ga možete uzeti i na ler; raskrsnica; gomila zamračenih budžaka; urbani pejzaž.
Nije za svaku generaciju “Stop” bio na istom mestu – ima tu i mikrogeografije: za jedne su to bile stepenice ispred Jugoauta (ispred današnjeg Matijevića), za jedne to je bio sklonišni ventilacioni ispust ispred sadašnjeg Maksija, za treće prostor ispred dva lokala prema Dudovima, za četvrte stepenice pored toplovoda, za neke klupice iza trafike. Tačna lokacija “Stopa”, dakle, ostaje nejasna – najtačnije bi bilo reći da je sve to “Stop” – ali nešto je jasnija njegova, u najširem smislu shvaćena, politička profilacija. U procesu tadašnje manje ili više nasilne i agresivne regulacije svakodnevnog života – iznesene pomoću malograđanskih, ali i poludirigovanih ideja “reda” i “discipline” – prostori izgrađeni kao odgovori na potrebe za socijalizacijom – pa i onom alternativnijom – devedesetih su počeli bivati ugroženi zajedničkom akcijom rekonzervativizacije i reprivatizacije javnih prostora.1 Kao mesta političkih i estetskih alternativa, takvi prostori se nalaze pod stalnom tenzijom i pogledom komšija i/ili regulatornih mehanizama,2 a mladi koji nisu bili spremni da tu i takvu regulaciju prihvate pronalazili su i izgrađivali svoje alternativne prostore. Stoga je istorija “Stopa” neraskidivo vezana i za istoriju devedesetih, i za istoriju obranovačkog Doma kulture – taman onoliko koliko se rekonzervativizacija reflektovala na kulturne ustanove – i istoriju jugoslovenski poznatog klupa Makube – taman koliko je njeno sporo davljenje malograđanskom džentrifikacijom rezultovalo stvaranja “Stopa” kao mesta gde su se okupljali padavičari, pankeri i metalci.
Jeftino pivo, grandž/pank/nešto treće na nekom selotejpom izlepljenom kasetofonu (Trišinom, Gajićevom – ko će ga znati) i veliko društvo bili su jedna strana medalje, ali je postojala i druga. Kao što smo rekli, “Stop” je bio deo fronta u – na koncu: globalnim – bitkama za disciplinaciju svakodnevnog života. Hteli su nas tući dizelaši; nisu nas podnosili ni stanovnici okolnih zgrada ni prolaznici; sa Nešom se nikad niije napravio kompromis oko toga da li je zajednička nadstrešnica zajednička ili njegova; policija je imala običaj da leno posmatra i kriminal velikog kalibra, ali je uvek na kraju pomislila da su daleko veći problem kosijaneri kod “Stopa” (no, za tadašnju (i sadašnju) dominantnu društvenu paradigmu i jesu veći problem. Procesi rekonzervativizacije društva – i tada i sada globalni – prvenstveno su uzimali oblike borbe protiv marginalnih identiteta i marginalizovanih individua, alternativnih oblika egzistencije, drugačijih estetika i emancipatorskih prostora).
Tako je to bilo negde do pred kraj devedesetih (igrom slučaja “Stop” je imao i renesansu – u toku bombardovanja ‘99) i “Stop” svoje konačno zamiranje ima tek sa “promenama” nakon dvehiljaditih. Muzički sinkretizam ne samo da je skončao sa žanrovskom podelom muzike, već i – tačno onoliko koliko je nekada muzika i “šta slušaš” bio identitski označitelj – diferencijacijom identiteta. Taj identitetski eklekticizam označio je i izgubljeni kulturkampf i konačnu pobedu novog modela – profitno orijentisanog, politički servilnog i estetski disciplinovanog – i odumiranje alternativnih prostora, a sa njima i “Stopa” kao autentične obrenovačke alternativne lokacije.
Sad “Stop” samo ponekad zauzme par dinosaurusa (sa stomacima) koji tu razvlače teme poput fudbala, dnevne politike i ostale stvari za ljude srednjih godina, a Obrenovac je, kao posledica disciplinskih politika, uspešno potvrdio stereotip sa početka i zaista postao jedna predosadana palanka. Po svemu sudeći, baš onakav kakav treba da bude.
Stefan Aleksić
1 Prvi korak u tim procesima je regulacija prihvatljivog i neprihvatljivog i primena onih čudnih “individualnih” ali, zapravo, poludirigovanih i imaginarnih estetskih kriterijuma – estetskih kriterijuma nekakve zamišljene bakice. Zašto imaginarne? Pa, sa bakicama i nismo imali problema – problema je daleko više bilo sa onima koji misle da nastupaju u njeno ime.
2 Dođe mu na isto.