(Ne)uspeli doček nove 1939. godine

U godinama pred Drugi svetski rat, Obrenovac je kao mala palanka imao negde oko 2500 stanovnika, jedno tipično zanatsko-trgovačko naselje – ljudi su dosta radili, siromašno živeli, a u slobodnim časovima se posećivali i drugovali.
Ne tako retko, naročito s jeseni priređivale su se zabave sa raznovrsnim programom. I danas se mnogi stariji naši sugrađani rado i sa setom sećaju tradicionalnih zanatskih i trgovačkih zabava, zatim ciganskih balova, sportsko-klubskih matinea i drugih organizovanih okupljanja.

Ljudi su živeli tiho, bez žurbe, nekako opušteno i sa nekim umećem da se skromno ali lepo zabave i provesele. Pridošlica iz drugih krajeva je bilo malo, tako da su se među sobom dobro poznavali. Naravno, svaki je imao svoj nadimak koji je više značio nego samo ime i prezime.

Kako su se primicali praznici, tako je i raspoloženje raslo. To se osobito zapažalo krajem decembra meseca – približavanjem Nove godine. Kao da je svako na svoj način hteo da da svoj udeo, kako bi sve to proteklo što svečanije i uspešnije. Žene su bile vrlo praktične. Po dogovoru svaka bi pripremila neki svoj specijalitet, koji bi kao prijatno iznenađenje bio serviran u kasne sate.

Dva najpoznatija objekta u mestu bili su hotel “Antonović”, danas “Central” i “Grand” hotel (“Sutjeska”). Da bi se obezbedilo mesto bilo je potrebno blagovremenao izvršiti rezervaciju. A to nije bilo baš tako lako.

Zime su bile veoma hladne sa debelim snežnim pokrivačem. Ulice zavejane i teško prohodne. Fijakeri su bili zamenjeni saonicama na koje su se “kačili” mališani da se malo provozaju, ako bi im to dozvolili poznati prevoznici Luka i Steva Pakaški, Pera Belić. Tim saonicama, sa prebačenim vunenim ćebadima preko nogu, praćeni muzikantima pristizali su gosti. Na ulazu u hotel sačekivali bi ih vlasnici – hotelijeri koji bi gostima poželeli dobrodošlicu i dobar provod u “ludoj noći”. Gazda Toza Čajetinac držao je Hotel “Antonović” sa suprugom Micom. Bio je to markantan čovek, osrednjeg rasta sa bujnom sedom kovrdžavom kosom, odeven u crni smoking sa uvek belom košuljom i leptir mašnom, ljubazno bi se nasmešio i uz naklon pozdravio gosta. Vreme lepih manira.

U drugom hotelu, “Grandu” ista bi se slika ponovila, samo što bi na ulazu goste pozdravio vlasnik gazda Đoka Popović sa suprugom Milevom.

Žene za tu dugoočekivanu noć, u pratnji svojih kavaljera, sledile su modu onog vremena, bile su obično u vrlo dugim haljinama, zaogrnute velom ili šalovima, sa kosom uvijenom u punđu i obaveznim cvetom u kosi. Neke od njih, koje su se izdvajale visinom i stasom nosile su velike crne šešire. Bilo je i takvih, koje su na doček dolazile u narodnoj nošnji.

Muškarci su klasično odeveni. Oni elegantniji: crna odela, šešir i štap u desnoj ruci. Znak otmenosti.
Interesantno je da su bračni parovi dolazili na doček nove godine vrlo često u društvu svojih najstarijih. Tako su bake vrlo simpatično delovale, zračile toplinom i plemanitošću, a u odevanju ostale verne staroj srpskoj nošnji sa libadom i maramom na glavi i šajkače.

Među gostima te večeri bili su primećeni sreski načelnik Bata Pantelić sa suprugom, industrijalac Aca Simović, takođe sa suprugom, Vita Marković sa suprugom Micom, zatim od naroda izuzetno cenjen i poštovan dr Rista Purić, koga su najčešće oslovljavali sa “brat Rista”. Tu su se našli i ugledni trgovci i zanatlije, Sava Mišić, Sava Ristanović, Novak Purtić, Mihailo Janošević, Milovan Mitrović “Farbar”, zatim profesor i direktor obrenovačke gimnazije Timotije Klimčuk sa suprugom Olgom, Valjevkom.

Ostaje u sećanju originalan dolazak pekara Kristaćija Siljanovića, Makedonca. Ušao bi u hotel sa velikim gajdama i istog trenutka, pošto bi pozdravio prisutne odsvirao splet makedonskih igara. Uz buran aplauz, a da ne pretera, supruga bi ga diskretno opomenula i pozvala da pođu za svoj sto.

Program je počinjao dobrodošlicom domaćina, pa bi zatim muzika zasvirala tango. Najava zabavnog programa. Posle toga sledio je valcer. Ta igra zahtevala je veće kvalitete, pa su na platou ostajali samo oni najuspešniji. Žene su ovu igru obožavale, pa su bile vrlo srdite prema svojim muževima koji za to nisu imali smisla. Međutim, najveselije je bilo kada se zasvira kolo. Oni koji su do tada bili pasivni posmatrači, prednjačili su i prvi započinjali. Muzikanti, osetivši trenutak, prilazili su kolovođama “uz uvo” a ovi bi ih uz dobru napojnicu podsticali.

U pauzi izvlačelje lutrije. Glavna premija – prase na ražnju. Ono je na dočeku te daleke 1939. godine pripalo čika Raji “Berberinu”. Beše to visok i uvek nasmejan čovek koji je veoma lepo pevao, što je izgleda slučaj sa svim berberima.
Negde pred ponoć birala se MIS večeri. Procedura je bila takva, da je za najlepšu ženu birana ona, koja bi dobila najveći broj karata – čestitki. Karte je prebrojavala komisija koja je na kraju uz “tuš” muzike proglašavala najlepšu ženu večeri. Po nekoj vrsti protokola ona je otvarala ples. To je bila gospođa Persida Lazić (ona danas živi u Beogradu i kažu da je još uvek lepa žena iako u poodmaklim godinama. Retko navraća u Obrenovac).

Tačno u ponoć svetiljke bi se pogasile. Nastalo je neopisivo slavlje. Jedni drugima su uz poljupce čestitali nastupajući 1939. godinu. Muzika bi zasvirala “Kraljevo kolo”, kako je to bio običaj u vreme između dva svetska rata. Dužnost domaćina je bila da kolo povede…

Ostajalo se do pred samu zoru.

Napolju još uvek mrak. Mraz stegao a sneg zavejao staze i krovove. Pod nogama škripi. Svuda belina.
Tako se ušlo u 1939. godinu, koja će doneti mnoge radosti, ali i jednu veliku tragediju – počeće Drugi svetski rat.

Miodrag R. Đorđević
Obrenovačke novine, broj od 29. decembra 1988.

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac nekad.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*