Januara, godine 1978., u drugoj polovini dvadesetog veka, u Obrenovcu je postavljena prva javna telefonska govornica, na ulici. Eno je, uz osmospratnu stambenu zgradu, u Ulici Vlade Aksentijevića, staklenih zidova, kao da pozira za razglednicu male varoši koja hoće da izgleda kao veliki grad.
Sto godina je minulo od vremena kada je, tamo gde je danas vašarište, na obalama Kolubare, postojao Palež, najpre nastamba na sojenicama, nestajala mnogo puta u vatri, pa nastajala ponovo, tvrdoglavno, iz inata. Svi osvajači su voleli da gledaju, kažu, kako crveni jezici ližu kolibe Paleža.
Stotine godina je prošlo da bi ovog januara, neprimetno, bez vatrometa i praskanja prangija, jednog jutra osvanula ta telefonska govornica. Neprimetno kao što je, ovog januara, sa ulica obrenovačkih nestao – poslednji fijaker.
Fijakerista Milan Stijaković je poslednji put pucnuo bičem, a potkovice na kopitama dva zekana su i tada, u dodiru sa asfaltom, bile jedina muzika koja ga je ispratila do štale u Rvatima. Milan Stijaković je, poslednji put zategao kajase, rekao ono otegnuto: Ooo…., i – gotovo.
Ona govornica se kočoperi tamo u centru varoši, mlada i lepa.
Tako su se životi fijakera i jedne telefonske govornice, sudarili i odmah potom razišli na dve strane. Fijaker je otišao tamo gde odlaze oni koji su živeli, govornica u svet onog što još nije bilo, neizvesnog.
Imati fijaker, nekada, bilo je pitanje prestiža. Mogli su da ga imaju samo imućni. Lole su bile njihove mušterije, u žirado šeširima, s kamašnama i kikotavim frajlama, ćerkama dobrostojećih trgovaca, zanatlija ili opštinskih činovnika, lakomisleni mladiši koji su pohađali neke škole u Beogradu, Beču, Gracu, bonvivani, nestripljivi naslednici imanja. Oni mladići koji su umeli i mogli da zakupe po tri fijakera: u jednom taj dični lola, u drugom šešir, u trećem štap…
Dok su tandrkali po kaldrmi i visokim točkovima zasecali blato nepopločanih sokaka, fijakeri su bili u punoj snazi, obojeni u crno, lakirani, išarani, sa nadstrešnicama koje se sklapaju kao harmonika. Fijakeristi su mislili da njihovo nikada neće proći, sve do onih dana kada su prve ulice počele da se asfaltiraju.
Sve više su počeli da trube u onu veliku trubu, od crvenkaste gume, ali ne više iz veselja, iz nadmoći, iz potrebe da svet gleda u njih, da im zavidi, već – da im se sklone s puta. Mala varoš je postojala sve mnogoljudnija. I njima, fijakeristima, počele su iza leđa da trube neke trube drugačijeg zvuka, naljućene sporošću zaprega.
Sredinom šezdesetih godina pojavio se prvi taksi. Nicali su, potom, kao pečurke. Kao da ih je neko gumicom brisao, sa ulica su nastajali fijakeri. Ostala su samo tri poslednja. Vozili su samo sirotinju i imali sve manje posla. Ali, i sirotinje je bilo sve manje. Sedamdesetih godina zaposeli su ih neki studenti, ali je i to minulo.
Samo jedan kočijaš se dosetio: postao je taksista. Fijakerista Milan Križanović je umro, ali je njegov sin, Slobodan, postao taksista. Njemu je ostala u nasleđe pažnja prema starim fijakeristima. Tamo, kod stare robne kuće, u ulici Vojvode Mišića, na mestu gde su se uvek mogli naći fijakeri, ostao je samo Milan Stijaković, tvrdoglav, pa je i on, eto, iščileo…
Mala varoš je, po mnogo čemu, ostala mala. Upinjala se, bar tamo gde može da izgleda kao deo velikog grada kojem je administrativno pripala. Žurba je i njih zahvatila. Svaki čas su gledali na sat i izgovarali one rečenice: ako budem imao vremena, ne mogu u petak , ali u subotu možda, ako… Javiću se telefonom pa ćemo se dogovoriti… i tako.
Telefoni su postojali najpre samo u kancelarijama, pa u stanovima onih koji su radili u tim važnim kancelarijama. Kasnije, tek, stigli su i u stanove onih čije su molbe dugo čamile u opštini.
I onda – pojavila se govornica na ulici. Međumesna! Iz nje se može telefonirati u svako doba dana i noći. Ljudi su nagrnuli u nju. Najviše je bilo dece. Okretali su brojeve nasumice. Hteli su da razgovaraju, da razgovaraju telefonom, da dožive nedoživljeno. Uzbuđivalo ih je ono: tu-tuu, u uhu, pa taj magični glas s druge strane i – muzika koja se čuje iz slušalice. Događaj!
Trećeg dana polupaše stakla na telefonskoj govornici. Kabina je bila mala da u nju stanu desetorica. Dan kasnije, aparat je izvađen i odnet na opravku. Govornica je opet ispravna. Drži se. Odoleva. Pritisak jenjava. Nasrtaji na govornicu naznačavali su moderno vreme, vreme u kojem brži pobeđuju.
I tako je, u svom poslednjem pohodu, jedan stari fijaker minuo pored jedne takovijaste, lepe, tek postavljene govornice, doživevši da je ugleda, u trenu kada su se, tako susreli prošlost i budućnost, da bi se odmah potom razišli. Tako i dolikuje večnim zakonima vremena i prostora.
6. februar 1978.
Slobodan Stojićević
Hronika male varoši