Odrastanje u Učiteljskom dvorištu u Drenu

1927805_1049358644853_6710_nU centru Drena, odmah pored škole i crkve, odrastali smo u Učiteljskom dvorištu. Prizemne kuće sa osam stanova bile su dom tamošnjih prosvetnih radnika i njihovih porodica. Pored nas, dece prosvetnih radnika, Vesne P., Zorana, Vesne T., Slavice, Dušice, Tanje, Zorana, Nataše, Ane, Žane, Branka i mene, ekipu derana predvodio je Rade Pavlović, najstariji među nama, sin kovača Slavka (koga je neko od nas prozvao Kaljavko u periodu kada nije znao da izgovori njegovo ime, pa mu je to ime i ostalo za sve nas). Tu su još bile i ćerke tada našeg sveštenika čika Janka i njegove supruge tetka Vere – Cica i Milena.

Okruženi svim blagodetima, naša teritorija je bila velika, potok između Orašca i Drena, bagrenjak i voćnjak pored stanova, podrum u staroj školi, mnogobrojne šupe, crkvena porta. Najveća “smetnja” našoj potpunoj slobodi bile su tri bake: Grozda, Dujka i Rosa, a i jedna tetka Milica, koje su nas čuvale dok su nam roditelji radili. “Smetnje” je pravila i tetka Nata, majka našeg druga Rada, koja je takođe učestvovala u smirivanja naših nestašluka.

Uobičajene dnevne aktivnosti bile su različite u zavisnosti od godišnjih doba. Proleće je podrazumevalo berbu zumbula, ljubičica i jagorčevine, postavljanje vodenica na potoku, naravno fudbal, između dve vatre ili lastiš, koji su inače bili svakodnevna zabava. Stizale su zelene dženerike, sazrevale trešnje i višnje, što je označavalo start za svakodnevno penjanje na drveće. Još jedna bitna stvar u tom svakodnevnom rasporedu bila je obaveza obići sva gnezda ptica u okolini da proverimo gde ima novo jaje i da li su se izlegli ptići. Obavezno pečenje purenjaka, krompira na žaru. Jesen je sa sobom donosila polazak u školu, gomilu obaveza, ali ipak i dovoljno vremena za posete voćnjacima, pečenje rakije, svinjokolje i seoske svečanosti koje su tada podrazumevale ispraćaje u vojsku i svadbe. Naši roditelji su uglavnom bili pozivani na sve svetkovine, a mi smo ih kao članovi porodice pratili i opet je ekipa bila u mogućnosti da pravi nove nestašlke. Zima je sa sobom donosila nezaobilazno sankanje, kao i ostale igre na snegu. Kako se brdo na kome smo se sankali završavalo potokom, redovno smo upadali u vodu i zaleđene odeće stizali kući. Presvučemo se, pa ponovo na sanke. Razlika u godinama između nas bila je raznolika, od vršnjaka do petnaest godina. Ta nije predstavljalo nikakvu smetnju da budemo kompaktna ekipa u kojoj je svako imao svoje mesto.

Na moju veliku žalost neki od nas nisu više sa nama. Naša drugarica Tanja nas je napustila u petnaestoj godini posle duge i teške bolesti, a Žana je nastradala u saobraćajnoj nesreći u dvadeset i nekoj. Njihov gubitak je za nas predstavljao gubitak člana porodice. Vremenom se deo nas odselio kako su nam roditelji menjali škole u kojima su radili, ipak ostao je duh zajedništva. Mnogi od nas su danas kumovi, i dalje među tom ekipom imamo najbolje drugove. Nekima su i deca drugari.

To detinstvo bilo je istinsko, oplemenilo je naše živote i ostavilo trag u svakom od naših srca.

 

Ljiljana Alavanja Karaklić

Comments

comments

This entry was posted in Moj Obrenovac.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*