Moje društvo i ja dočekali smo leto 1990. godine sa velikim olakšanjem, što je bilo i razumljivo jer nam je ostalo da završimo još samo jedan razred u srednjoj školi, a posle se znalo: vojska ili fakultet, kako ko. I, iako se punoletstvu u to vreme nije pridavala velika pažnja i značaj, većina nas je napunila osamnaest godina, a mi se osećali nekako važnijima. Ako ne drugima oko nas, sami sebi smo nekako delovali stariji. Roditelji su nam dozvoljavali da ostajemo duže u gradu, ali su nas redovno podsećali da ponesemo ličnu kartu.
Pošto smo se zasitili bašte Doma JNA koja nam je odjednom postala tesna, novo mesto za provod našli smo na sasvim drugom kraju grada – na otvorenom obrenovačkom bazenu. Iako su nas mirisi mora i borovine neodoljivo privlačili mi smo ih do odlaska na letovanje svesno zamenili mirisom hlora i plavetnilom vode našeg bazena. Osim što smo tu provodili tople letnje dane, pružila nam se prilika da na njemu uživamo i noću. Tu su izlazili svi, u stvari skoro svi. Na bazenima ste mogli da pronađete sve one koji su vam bili potrebni iz različitih razloga: drugove, drugarice, devojku ili dečka, tajne ili nedostižne simpatije. Ni sam ne znam koliko smo krugova pravili obilazeći oko bazena, a kada bi se umorili, mesto za odmor i sedenje smo najčešće tražili na velikim betonskim žardinjerama ili na samoj ivici bazena jer su stolovi u bašti natkrivenoj trskom uvek, ali uvek, bili već zauzeti. Da ne zaboravim i betonske boksove duž ograde u kojima su sedeli zaljubljeni parovi ili oni koji su nameravali da to postanu. Neko je rasvetu na bazenu podesio tako da je taj deo uvek bio u nekom polumraku, što je onima koji su tu sedeli itekako odgovaralo…
Dok smo se mi mlađi provodili na bazenima, u isto vreme, samo par stotina metara dalje stariji Obrenovčani uživali su u “Obrenovačkom kulturnom letu”. Ova manifestacija održavala se u glavnoj ulici, tada ulici Maršala Tita, koja je samo za tu priliku u večernjim časovima postajala pešačka zona od ulice Dragog Živkovića (nikad nisam saznao ko je bio čovek), odnosno današnje Gembešove, do semafora kod škole “Jovan Popović”. Svake večeri ispred gradske biblioteke i u njenom dvorištu održavali su se poetski i muzički programi i pozorišne predstave, a po završetku programa posetioce je zabavljao čuveni orkestar “Binjikus”. Binje, Cvike i Ljupče su specijalno za tu priliku ponovo izvadili svoje instrumente, obrisali prašinu sa njih i na oduševljenje Obrenovčana, posebno onih starijih, prašili šlagere i evergrin hitove iz pedesetih i šezdesetih godina kao u svojim najboljim danima. Stolovi ispred biblioteke postavljeni na ulici su bili uvek puni, tražilo se mesto više, a i u susednoj bašti kod gazda Preše pred picerijom “Madona”. Oni kojima nije prijala buka sedeli su kod Anđelka, nešto niže niz ulicu, prekoputa. Ulicom se širio miris dooobro zasoljenih prženih girica koje su se prodavale kod Čoketove pekare, a uz njih je odlično išlo pivo točeno u velike plastične čaše… Zadovoljno trljali ruke i jedni i drugi, a bogami i treći.
Za to vreme mi smo i dalje kružili oko bazena. A od tog kruženja i ko zna koliko pređenih stotina metara dešavalo se da malo i ogladnimo (kažu neki da to hoće i od blizine vode). S obzirom da u to vreme prodavnice nisu radile noću, a nije bilo ni kioska sa brzom hranom, morali smo da smislimo neki drugi način. Jednom je neko iz društva predložio da odemo do pekare preko puta “Male rabe” koja nam je bila najbliža i da tu kupimo hleb. Kada smo se prvi put pojavili na prozoru, pekar nas je začuđeno gledao, ali kada je čuo šta želimo, mogao je da odahne. Posle nam je, već naviknut na naše redovne posete, iznosio jednu ili dve vekne vrućeg hleba, zavisno od toga koliko nas je bilo to veče u društvu. Hleb je bio toliko vruć da se nije mogao držati u rukama. Skoro trčeći kroz ulicu Vojvode Mišića prebacivali smo ga jedni drugima u ruke, kao da igramo ragbi. E, to je bio pravi fast fud! I tako, sve do parka gde bi sedeli na klupama, jeli hleb a onda, sve štucajući od vrućeg testa, išli do najbliže česme u mlečnoj hali zelene pijace da pijemo vode. Punih stomaka i puni utisaka zbog još jedne uzbudljive letnje večeri, razilazili smo se svako na svoju stranu, svako ka svojoj kući.
Te 1990. godine, tek da se zna, prosečna plata u Jugoslaviji iznosila je 1500 nemačkih maraka, a jedna marka je vredela sedam dinara. Fudbalska reprezentacija Jugoslavije na prvenstvu sveta u Italiji nezvanično je osvojila peto mesto. Robi, Dejo, Piksi, Hadžibegić i ostali posle toga više nikad nisu igrali zajedno. Košarkaši su postali prvaci sveta u Argentini, a u Hrvatskoj su se na putevima pojavile prve barikade i držale su se prve noćne straže. Neki moji drugovi su otišli na odsluženje vojnog roka. A ja… ja sam se te godine prvi put zaljubio, beznadežno i neuspešno, mada je to za ovu priču sasvim nevažno. Kasnije kada sam razmišljao o događajima koji su usledili, zaključio sam da je to bilo jedno od poslednjih, ako ne i poslednje bezbrižno leto u Obrenovcu.
Dejan Kovačević