Priča o vozovima – oni koji umeju da vole

cira3mKada Žika Avramović vidi železničara na televiziji, on kaže: Vidi – eno ga železničar. Ne može da se uzdrži. Voli železničare. Žika Avramović stanuje na železničkoj stanici. Na njegovoj kući, krupnim crnim slovima, latinicom i ćirilicom, ispisano je – Barič. Pored nje, utrina, liči na seoski put, nasut. Tu je bila pruga. Nekako baš kad se on spremao za penziju i nju su, prugu, ukinuli (Rekli su: zastareo je “ćira”, ne isplati se).

Žika Avramović, upravnik stanice, ostao je u toj kući, sa ženom i sinom. Kupio je piliće, načinio živinarnik. Tamo gde je bila trava, godinama, iznikao je paradajz, iznikao je pasulj, kukuruz, zazelenelo se krompirovo lišće.

(“Zanimam se, prolazi vreme. Šta ćeš… Dosadno je, dosadno beskrajno.”)

Samo, kada padne veče, Žika Avramović ne može dugo da zaspi.

(“Što je čovek stariji, manje spava. Sve mi se neke misli motaju po glavi, svakojake. Dugo sam mislio da je samo to u pitanju, mislim, starost. Posle sam shvatio: ne prolaze više vozovi pored mog prozora. Nema onih zvukova…”)

Ustane Žika Avramović, noću, pa šeta po kući. Kao da pije vode ili tako nešto. A ruka sama maši se za sat, onaj džepni, starinski, železničarski. “Sad treba  da naiđe…” – pomisli , pa se seti.

Kako može toliko da se zavoli mašina, ogromna, crna, snažna: Kako vagoni – pratilje, kloparala stara uđu u čovekovu dušu? Zar je ona, duša, tolika? Iz te stanice oni nikada neće izaći. Tu ih čuva Žika Avramović sa sve drvenim sedištima, natpisima na potamnelim pločicama (“Ne naginji se kroz prozor”), oznojenim ložačima, koji hrane usijano ždrelo kotla koji, nabrekao, brekće poput zmaja iz bajki. Sa zviždukom pištaljke i vrevom peronskom, gari, šištanjem vodene pare koja za trebn obavije ljude, pa, isto tako brzo, nestane.

Nije to mala stvar – biti železničar.

Vozovi se, eto, mogu voleti kao draga, živa bića, kao prijatelj, kao čovek. Ljudi, inače, vole da kažu da ih mašine guše, da postaju njihovi robovi, da ih – kažimo tu već odomaćenu reč – dehumanizuju. U tome ima puno istine. Ipak, čovek nije mašina. On ume da vodi, da se saživi: stvari postaju deo njegovog bića, prošlosti, sećanja, iz beskrajne potrebe za ljubavlju. Ko zna, možda će inženjer koji životni vek provede pored kompjutera, sanjati njegova svetlucava oka, digmad i dirke, ili se to već dešava. Pilot koji više ne pilotira, čuje zvuk aviona i kada on ne dopire do drugih ušiju.On tada nije ravnodušan.

Nema vremena, čini se, u kojem čovek koji ume da voli, to ne može da ostvari. Žika Avramović je jedan od takvih.

S puta koji prolazi kroz Barič, lepo se vidi železnička stanica. Vidi se i dvorište pored nje. Svakog dana, kada ne pada kiša, u njemu je sedokosi čovek koji polako hoda, ili stoji zagledan u nešto. To je bivši šef železničke stanice u Bariču, sada penzioner, čovek koji voli vozove i železničare. Kuća u kojoj živi i u kojoj je radio biće jednoga dana srušena jer će tuda proći veliki, široki auto – put. Avramovića će preseliti u neku stambenu zgradu, pa više neće imati ni živinarnika, ni dvorišta, ni…

Ostaće samo vozovi.

Slobodan Stojićević
Hronika male varoši

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac nekad.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*