Moja prva asocijacija na pojam slave je zima, i to hladna, sa dosta snega, a ne bih pogrešio i ako bih rekao da je obrnuto, da me zima asocira na slave. Nekako mi to ide jedno uz drugo. Bar je tako bilo nekada. Sećam se da su nas kao klince vodili u Rvate, kod tetke i teče na slavu Andrijevdan, 13. decembra, i da smo već tada gazili sneg do kolena. A onda kad sa debelog minusa uđemo u zagrejanu prostoriju u kojoj se slavilo, zajapurimo se od vrućine jer je teča naložio peć “kreka veso” skoro do usijanja. Sećam se i dedinih priča da su zime nekad bile toliko jake da su ljudi iz Preka (preko Save) prelazili preko zaleđene reke i tako odlazili na slave kod rodbine i prijatelja na Zabrežju i u Obrenovcu. Obeležavaju se slave i danas. Ali, sad je neko drugo vreme. Sve se promenilo, čak i klima. Uobičajene niske temperature i snegovi koji su ulepšavali slavski ambijent postali su retkost. Umesto na saonicama koje su ulicama Obrenovca vukle konjske zaprege, svečari na slave odlaze automobilima koji ispod hauba motora kriju ko zna koliko konjskih snaga.
U stara vremena se o pripremanju slave mislilo na vreme, mnogo meseci pre nego što ona dođe jer je valjalo pribaviti sve što je bilo potrebno da se slava proslavi kako priliči. U ovo naše vreme čovek nema šta da razmišlja. Ode u banku, uzme dozvoljeni minus, a ako to još urade i supruga ili suprug, finansijska konstrukcija je zatvorena i pripreme za slavu mogu da počnu. Još ako se iskoriste “akcije” u velikim marketima, bude i dovoljno. A kako ćemo vratiti minus? E, o tome ćemo misliti kada prođe slava, ili što bi rekla Skarlet O’Hara u legendarnom filmskom spektaklu “Prohujalo sa vihorom”: “O tome ću misliti sutra”. A verovatno i prekosutra. Priprema slava danas se nije mnogo promenila u odnosu na neka davna vremena, samo smo sve te neke poslove prilagodili sadašnjem vremenu i okruženju u kome živimo. I dalje većinu stvari neophodnih za slavu nabavljamo na zelenoj pijaci ili u nekoj od brojnih trgovina u gradu. A ono što ne možemo ili ne znamo da napravimo sami, uradiće neko umesto nas, naravno uz adekvatnu novčanu naknadu.
Postali smo ozbiljna varoš pa nam komunalni red ne dozvoljava držanje živine i sitne stoke u dvorištima, pa se za to moramo snaći na drugi način. Nekako se uvek uoči slava setimo bliže ili dalje rodbine iz sela oko Obrenovca pa se svima obraćamo za pomoć, ne bi li kod njih nabavili prase ili jagnje (idealno bi bilo i jedno i drugo). I onda se zaprepastimo kad nam oni kažu da stoku ne drže već duže vreme, jer im njihova računica kaže da se to više ne isplati. Taman kad pomislimo da imamo nerešiv problem, u pomoć nam priskaču kolege s posla i predlažu da odemo kod ljudi u Mislođin ili Belo Polje koji završavaju sve te poslove. Dovoljno je samo da kažemo koliko nam mesa treba i dobijemo sve ispečeno, isečeno i složeno u ovale. Naravno, sve to na kraju lepo platimo, ali neka, bar smo jedan veliki posao obavili, a i nije slava svaki dan. Ako slava pada u dane posta, onda spas tražimo u nekoj od ribarnica u kojima osim različitih vrsta rečne i morske ribe, pečene naravno, možemo da obnovimo i gradivo iz biologije za šesti osnovne jer su nam na raspolaganju i školjke, lignje, hobotnice i ko zna kakva sve stvorenja koja kriju morske dubine, a za koja smo bili ubeđeni da ih nikada jesti nećemo. Nije nam više dovoljan naš savski šaran, nego smišljamo stalno neke nove ideje: te da se riba prodimi, te mora biti i morske.
Za to vreme domaćice na zelenoj pijaci pribavljaju rezance za supu, kore za pitu, ren, med, orahe, povrće i sve ono što je potrebno. Nekada se testo za supu mesilo ručno, a rezanci se pravili na mašinicama. A supa se žutela k’o dukat… naravo zbog domaćih jaja što ih je snela koka koja je kljucala po dvorištu, ne od ovih sa farmi. Umesto da se uz pripremu rena isplačemo jedno dva, tri puta, i to onako dobro, sad ga kupujemo na pijaci već napravljenog. A on je, kao po pravilu, neviđeno ljut, posebno onaj koji se vadi u mesecima koji imaju slovo “r” u nazivu ili tako nekako. A gosti, šta će, jedu i plaču…
Slava bez sarme mu nekako isto dođe kao Nova godina bez ruske salate! Kažu da je tajna slavske sarme u količini, tj. broju sarmi koje se kuvaju, što više sarmi to je ukus bolji. Naravno, ne sme se zanemariti ni kvalitet kiselog kupusa. Nekad se kupus držao u šupama i podrumima kuća u velikim drvenim kacama, pa pretakao s početka svaki drugi dan, sve dok se na površini ne pojavi bela pena. To je bio znak da je vrenje kupusa gotovo. A i s degustacijom rasola se to moglo proveriti. Danas se plastična burad s kupusom nalaze na terasama i zajedničkim podrumskim prostorijama stambenih zgrada. Vreme kad ostavljamo kupus tempiramo tako da on “stigne” taman za slavu. Ako i ne bude tako, kupujemo ga na zelenoj pijaci ili nam ga pozajmljuju rođaci i prijatelji, a mi ćemo im vratiti kad naš dovoljno uskisne. Sarma se po nekom nepisanom pravilu kuvala na šporetu na drva, u letnjoj kujni ili u šupi u dnu dvorišta i to bar dva dana jer je morala dobro da se ukrčka. Za to vreme dvorištima se širio neodoljivi miris kupusa u kombinaciji sa suvim rebrima ili slaninicom. Danas se to isto radi, samo na električnim šporetima. Sarma bude odlična i tako, ali nam zato računi za struju uđu u crvenu tarifu…
A spremanje torti i kolača… Kakav je to spektakl nekada bio… Iz kuća su danima dopirali zvuci lupanja žice za mućenje testa za kore i filova u vanglama, a deca bi se okupila oko stola željno iščekujući momenat kada bi majka dozvolila da pristupe lizanju vangli i žice. Danas je ta zaglušujuća buka zamenjena skoro bešumnim mikserima i multipraktik uređajima. Uzalud majke iz kuhinja dozivaju decu da dođu da probaju da li je fil dovoljno sladak ili da li treba dodati još vanile i cimeta u kolače, ili morskog oraščića u slavsko žito. Ne čuju ih zbog slušalica mobilnih telefona u ušima. Slušaju muziku ili pokušavaju da skinu neku aplikaciju za grudvanje na tabletu ili telefonu pa im to zaokupiralo pažnju. Promenila se klima, sneg tokom zime postao baš retka pojava, a i onda kada ga ima deca ne izlaze napolje, to im je smor. Lakše im je da se grudvaju ovako. Mada, da budemo iskreni, sve ređe se čuju i mikseri. Kolači i torte se danas najčešće kupuju u nekoj od poslastičarnica.
Dok se domaćica bavi poslednjim pripremama i spremanjem predjela u kuhinji, domaćinu pomaže komšija sa sprata ili kum da postave stolove i stolice. Pri tome “gradiraju” domaću rakiju specijalno nabavljenu za ovu priliku, ili u stilu najboljih enologa ocenjuju “buke” vina pristiglog iz nekog vinskog podruma sa padina mislođinskog brda. U tim poslovima niko i ne primeti da je ponoć prošla i da je dan slave već počeo. A onda ujutro, zna se, u crkvu, na liturgiju.
Slavski ručak uvek protiče u mirnoj i tihoj atmosferi. Tu su nam kao gosti babe i dede, tetke, teče, ujaci i ujne, rodbina iz udaljenih krajeva. Kad to kažem mislim na Trstenicu, Vukićevicu, Dren, Ušće i ostala sela do kojih treba putovati autobusom čak sat vremena… Obavezno nekog najstarijeg smestimo u prednje čelo, jer takav je red. Tada se na miru ispričamo sa gostima, saznamo sve što se dogodilo kod njih za proteklih godinu dana, kao i oni od nas, jer se viđamo retko, od slave do slave.
Ali kad dođe vreme za slavsku večeru, atmosfera prosto uzavri. Što od gužve, što od tema koje se raspredaju za slavskim stolom. Sećam se da su se krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina termini održavanja izbora u Srbiji, kojima smo dobili višestranački sistem i ono što se kod nas zove demokratija, poklapali sa datumima nekih velikih slava, pre svega Svetog Nikole, pa je tema za razgovor bilo na pretek. Pravile su se za slavskim trpezama analize izbornih rezultata, krojile i prekrajale izborne i postizborne koalicije, delili mandati, a gosti se delili na opoziciju i poziciju, patriote i izdajnike itd. Samo da se čovek prekrsti! To vreme je na sreću prošlo, ali se i danas na slavama uglavnom priča o politici, školi i sportu. Da smo neka srećnija zemlja pričali bi o tome gde smo putovali ili gde ćemo letovati sledeće godine, ali, toliko je važnijih tema za koje smatramo da nam više priliče.
A kako je gostima? Nije ni njima lako. Posebno u dane velikih praznika kad treba stići na tri, četiri slave, što je i fizički teško izvodljivo. Onda se u danima pre same slave prave planovi ko, kada i kod koga ide, jer treba ispoštovati i rodbinu i prijatelje. Dešava se onda da se na slavu nekad mora i drugog, a ponekad i trećeg dana, kao kod gazda Ivka…
Sezona zimskih slava se, na sreću, bliži kraju. Ostali još Savindan, Verige i Trifundan (koga prekrstiše u Valentin). Pa na vagu… Da vidimo šta smo uradili ove zime i šta nam tek valja činiti. Znam, znam, obećali smo i sebi i drugima da sledeće godine nećemo preterivati, mada smo to isto uradili i prošle i pretprošle godine. Ali, valjda nas ponese slavsko raspoloženje i praznična atmosfera, malo se zaboravimo, popuste kočnice, a posle se hvatamo za glavu. Nije ni čudo, slave su nam se pretvorile u pirove sa izobiljem hrane i pića. Na slavskim trpezama mogli bi da nam pozavide i stari Rimljani za koje se zna da su znali da uživaju i da “jeđahu ležeći”…
Dejan Kovačević