Klikeri i klikeraši

Jedna od omiljenih igara mog detinjstva bila je igra klikerima. Sećam se da smo svi čekali da prođe duga i hladna zima, da se osuše dvorišta od zaostalog snega i kiše i da zasija prvo prolećno sunce. Kao po komandi smo punili džepove klikerima i odlazili u obližnja dvorišta i provodili sate igrajući klikere. Tako se zvala naša omiljena igra, jednostavno “klikeri”.
Osnovni i jedini rekvizit za tu igru su bili klikeri raznih veličina napravljeni uglavnom od stakla, tzv. “staklenci” ili “kenci” u raznim bojama, a poneko od nas je imao i retke, ali vrlo cenjene klikere “Amerikance”, koji su bili pravljeni od mat stakla. Poneko je imao “mermerce” ili “gvozdence”. Ime im govori od čega su bili napravljeni. Kad bi se skupilo nas nekoliko igra je počinjala. Postojale su razne varijante ove igre, a mi smo najčešće igrali “na rupu”. Cilj je bio da se iz prvog bacanja kliker što bliže baci do rupe u zemlji i onda da se postigne pogodak u kliker protivnika. Igralo se u tzv. “fulju”, odnosno ko pobedi dobija kliker protivnika, retko se igralo “od šale” bez oduzimanja klikera. Uvek je među nama bilo dobrih klikeraša koji su nakon svake igre odlazili “bogatiji” za šaku klikera. Ponekad se dešavalo da se sreća okrene, pa i oni počnu da gube, ali to je bilo retko. Kasnije se pojavila i nova varijanta igranja klikerima i zvala se igra na “okiš”. Okiš je bio kvadrat koji smo izvlačili na mekanoj zemlji i u sredini je bila rupa. Princip igre skoro isti kao u standardnoj varijanti igranja klikera, samo se igralo sa linije. Meni je više odgovarala ova druga varijanta i više sam je voleo od stare igre.

Imao sam sreću da svakog proleća dobijem kesu klikera od rođaka iz Francuske, tako da mi je to bila osnovna zaliha za igru koja se u zavisnosti od mog umeća brzo topila i nestajala ili uvećavala. Mi klinci iz kraja smo imali još jedan izvor odakle smo se snabdevali klikerima. Naš stariji drugar i zaštitnik Lale Kuze nas je snabdevao klikerima koje je donosio iz škole, tako što ih je privremeno “pozajmljivao” od druge dečurlije. Igranje klikerima u školi nije bilo dozvoljeno, ali smo se svi nekako snalazili da na odmoru nađemo par minuta vremena da odigramo koju partiju, skriveni od očiju dežurnih nastavnika.

U ovoj igri kao i drugima postojala su određena pravila kojih smo se svi morali pridržavati. Red za bacanje se pravio tako što bi neko od nas viknuo “zadnji”, onda neko posle viknu “do” i tako redom. Bilo je zabranjeno “đidanje”, tj. bacanje celim telom ili pomeranjem ruke. Nekad smo gatali i pravili smetnje protivničkom igraču tako što bi stali iznad njega i vrteli prst oko glave uz magične reči “Aši maši pa promaši, bulji oči pa preskoči”.

Klikeraši su imali puno specifičnih izraza dok su igrali i ja sam se setio nekoliko karakterističnih:
“kresavac”… kad samo okrznete svojim klikerom protivnički,
“tuš rupa”… kad u isto vreme pogodite kliker, a on upadne u rupu,
“natrokati se”… kad se kliker koji gađate nađe u neposrednoj blizini vašeg klikera,
“džomba”… veliki kliker,
“srećica”… kliker kojim uspešno pobeđujete,
“ispiškati nekoga”… pogoditi kliker protivnika koji odmah ispada iz partije,
“šerpa”… veća rupa od propisane, da se lakše pogodi,
“krdža”… oštećen kliker kojim može da se igra i obično ga dajete kad izgubite partiju.

Neko će se zapitati šta je bio cilj ove lepe, zaboravljene igre? Imati što više klikera, po mogućnosti što raznovrsnijih i onda uveče kad se spremate za spavanje, brojati ih i ostaviti pored kreveta da vas podseća kako ste uspešni klikeraš ili kako ste bar tog dana bili šampion. Naravno, svima nama nakon igre su bile šake umazane skerenim blatom, a ponekad se dešavalo da nas i prsti bole od igranja. Majke su nas grdile zbog prljavih ruku i pre sedanja za ručak ili večeru morali smo da peremo ruke sapunom ili deterdžentom “Plavi Radion” i nekako skinemo prljavštinu s ruku, što je zahtevalo pranje od bar 5 minuta. U mom društvu niko se nije posebno isticao, svi smo bili podjednako vešti, samo neko je tog dana bio više ili manje raspoložen za igru. Plašili smo se starijih dečaka koji bi ponekad dolazili i otimali nam klikere, i zato smo voleli da uz sebe imamo nekog zaštitnika kao što je bio Lale.

Sloba Nunać i Zoran Prokin su bili malo mlađi od nas i uporno su hteli da se igraju sa nama, pa su svakodnevno vežbali kako bi pokazali da su postali majstori za klikere. Miša, Nenad, Miša Colin, Mika, Goran, Zoran Jovin,Vojkan, Đura, Miša Putnikov i ja smo bili ekipa koja je uživala igrajući klikere. Retko smo se svađali i raspravljali, ali bilo je i toga. Naravno, sve se uvek lepo završavalo i jedva smo čekali sledeći dan da ponovo zaigramo.

Odavno nisam čuo da bilo ko igra ovu lepu i zaboravljenu igru. Sad su neka nova vremena i drugi klinci koji odrastaju na neki drugi način, uz neke druge igre.

Bojan Pešić

Comments

comments

This entry was posted in Moj Obrenovac.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*