Moj Obrenovac

Osamdesete

foto: Zelimir.J.
foto: Želimir J.

Proleće

Tokom marta i aprila se spremao slet. U obdaništu smo od kesa i lastiša pravili dekoraciju za taj čuveni dan. Greške su bile tolerisane i koreografija nikad nije mogla da ne uspe. Tito je verovatno bio toliko moćan, da mu je za rođendan uvek bio lep dan. Tribine stadiona Radnički su bile pune i verujem da posetioci nisu imali radnu obavezu da tamo budu. Hteli su da vide svoju decu i da ih ponosni posle toga odvedu na sladoled kod Redže. Čekalo se u redovima, ali se ne sećam da je bilo boljeg sladoleda iz aparata. Bio je neki kod Lastine stanice, ali mu nije bio ni prići. Kasnije smo prve dane proleća provodili u Jugobiciklu ili u Robnoj kući. Gledali smo najnovije Ponike i maštali o desetobrzinkama.

Leto

Kad pomislim na Zabran odmah mi se sećanja pomešaju sa filmom “Varljivo leto”. Ne znam šta je istina, šta fikcija, a šta film; ali se dobro sećam nekada novog kadeta mog komšije Petrovića i gepeka punog ćebadi i hrane. Na polici iza zadnjih sedišta je bila ona kuca što mlati glavom na sve strane.  Jambolije na sedištima se ne sećam, ali verujem da nije moglo bez nje. Niko nije znao da pliva, ali se niko nije plašio. Postojali su pontoni sa bazenima i dobro se sećam rešetkastog dna. Nismo se plašili krpelja, a nisu mi ni komarci ostali u sećanju. Sećam se badmintona, frizbija  i fudbala koji neće niko da igra sa mnom.  Sve se završavalo dogovorom dve porodice da će sad svake nedelje tako. To baš i nije bila istina.

Jesen

Septembar pamtim po novim torbama i pernicama. Imali smo dve knjižare u ulici Vlade Aksentijevića i jednu u glavnoj ulici, knjižaru Rad. Kad prođe ta euforija, obično smo nove pantalone prljali po školskom dvorištu i takmičili se u klikerima. I tu se znalo ko gde igra, ko igra “od šale”, a ko”u fulje”. Ovi drugi su valjda rano pokazivali strast za kockanjem i verovatno sada vreme provode po kladionicama. Na velikom odmoru bi trčali po dve pogačice i  jogurt, sve do trenutka kada je Ćeća otvorio čuveni crveni kiosk, a mi upoznali čari Hot doga. Nije našim roditeljima baš bilo jasno šta je tu bolje od domaćeg sendviča, ali biti tamo na velikom odmoru je bio statusni simbol. Na malom odmoru  smo kupovali Moto ili Mančmelou. U najgorem slučaju,  bilo je za Krem bananicu.

Zima

Da li su zime bile hladnije i sa više snega, ne znam. Tako svi kažu. Verovatno taj ambijent ide uz neke srećne događaje. Nije bilo grejanja. Odlazili smo na sneg i vraćali se posle pola sata potpuno mokri. Nije bilo skafandera, imali smo somotske pantalone koje su više privlačile vodu nego što su nas štitile. Koliko sam bio napolju, toliko je trebalo da se ugrejem i sećam se prvog kontakta sa Ribljom čorbom. Tad je izašao album “Buvlja pijaca”, i taman što okrenem A i B stranu kasete, bilo je vreme da skinem suve pantalone koje su visile iznad Kreke i odem ponovo napolje. Najčešće na Kupinac. Ako je zaleđen, sreća je veća. Često smo se takmičili ko će bliže da priđe nezaleđenom delu. Pobednici su uglavnom bili mokri i zeleni. Kad smo prevazišli sanke, pojavile su se skijice. U Dudovima je bilo najviše dece, i znalo se ko na kojoj nizbrdici može da se spušta. Trajale su obično par dana. Vraćali smo se tužni na sanke, i čekali roditelje da nam u Lovcu kupe nove. A u Lovcu i Robnoj kući smo se osećali kao u Diznilendu.

 

Željko Jovetić

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

error: Sadržaj je zaštićen.