Pavle Nikolić

pavle nikolic“Nije jednostavno živeti i posle smrti. Katkad na to treba utrošiti čitav život” govorio je poljski književnik i satiričar Stanislav Jirži Lec. Upravo to je uradio naš sugrađanin književnik, reditelj, hroničar, glumac, Pavle Paja B. Nikolić. Živeo je svoj život tako da nadživi i sebe, i nas, i generacije koje će doći posle nas. Potrošio je svoj život na Obrenovac i Obrenovčane. Ali ne sa namerom i ne sa naporom, već sa jednostavnošću onog koji je ostao bez izbora. Jer, Pavle Nikolić drugačije nije ni mogao, ni umeo…
—–
Počelo je kako to obično počinje i kod ostalih: svako u svoju mladost, po receptu Mike Antića. Njega je njegova odvela na Filološki fakultet u Beogradu, odakle se ponovo vraća u školske klupe: ovoga puta kao profesor srpskog jezika u obrenovačkoj ekonomskoj školi. Da joj se ne zametne trag, ostala su dva ekonomska odeljenja u okviru Tehničke škole. Da se ne zametne trag onome što je nekada bilo, i onima koji su nekada bili, ostalo je delo Pavla Nikolića, prvog hroničara našeg grada.
—-
Najpre je beležio svakodnevnicu kao novinar u listu “Prva Iskra”, odakle 1980. prelazi u list “Informacije”, gde je, od 1982. do 1984. bio glavni i odgovorni urednik. Deset godina kasnije postaje glavni i odgovorni urednik “Obrenovačkih novina”. Uređivao je i Bilten Doma kulture, a njegovi tekstovi ne samo da su pomno zabeležili događaje iz tog vremena, već su im dali i društveno-ekonomski, socijalni i istorijski kontekst, dali radoznali ugao posmatranja, “uhvatili trenutak”.

Osim vremena i ljudi u njemu, osluškivao je i stvari. Tako je doznao sve one priče uzidane u roman “Poslastičarnica Film”. Tako je čuo i sa nama podelio i oproštajnu poruku u knjizi “Umiranje pruge”. Zarad dana koji će doći, čuvao je i negovao dane koji su prošli. On je prvi i jedini Obrenovčanin kome je uspelo da sagradi “Obrenovački vremeplov”, da iz betona skokne do kaldrma i kaljavih sokaka, prizove vreme menzulana i kafana, jorgandžija i abadžija, skeledžija i štacija.
—-
Kada je sve počelo da podleže nezaustavljivom prodoru tehnologije, i njegov vremeplov je pretpreo izmene i nastavio da putuje na savremeniji način: kroz etar. Emisija “Hotel Antonović” se slušala, prepričavala, proživljavala iznova i iznova, na talasima Radio Obrenovca, čiji je osnivač i glavni urednik bio. I nisu, za vreme njegovog urednikovanja, Betoven, Šopen, Mocart i Čajkovski čekali da se u zemnji proglasi dan žalosti, pa da ponovo svrate među narod. Jer, Pavle Nikolić je zaista znao da sluša, i čuo je vapaj: klasiku molim…

Imao je Paja mnogo darova, među kojima je i blagoslov, ali i prokletsvo kralja Mide: sve čega se dotakao, ma koliko malo bilo, pretvarao je u veliko, pretvarao je u važno.
Učinio je velikom i važnom prošlost jedne male varoši, naučivši nas da istoriju ne određuju događaji, već ljudi. Učinio je velikim jedan Mali amaterski teatar, čiji je bio osnivač i glumac, a kasnije i scenarista i reditelj. Prostrani Dom kulture činio je većim sa svakim piscem, slikarem, pozorištem koji su pred željnu obrenovačku publiku donosili dela vrhunskog stvaralačkog dometa. A tada nas je bilo duplo manje. I po krovovima i po dušama. Još nismo imali svoj gradski prevoz. Nije nam ni bio potreban: Paja nas je smestio unutar kruga dvojke. I sve trošeći se nemilice, jer, drugačije nije ni mogao, ni umeo…
—–
Čak ni oni koji su imali sreću da ga upoznaju i spoznaju i van njegovih knjiga, uloga, predstava, oni privilegovani da sebe mogu nazvati njegovim prijateljem, teško da su uspevali da dokuče kakav ga to nemir vuče dalje, koja je njegova strast najveća, koja ljubav najdublja. Ali se svi slažu da je pozorište negde na samom vrhu liste razloga za njegovo postojanje, razloga da se svako jutro probudi, da korača, diše… U njegovoj biografiji stoji podatak: samo ga je diplomski ispit delio od završetka studija organizacije na Akademiji za pozorište, televiziju i film. Ali ga nije odvojio od scene, glume, nezaboravnih uloga Branka, pisara Milisava u “Sumnjivom licu”, Duleta u “Beograd nekad i sad”, Bonfoa iz “Porodice Blo”, Grafa Trifića u “Zloj ženi”, prodavca fijakera u predstavi “Au, bre, bre, braćo”… koje je ostvario u MAT-u, nije ga sprečio da napiše dvadesetak pozorišnih drama, radio-drama i reportaža za program Radio Beograda, nije mu umanjio organizatorske sposobnosti oličene u brojnim manifestacijama, među kojima su i Miloševi dani.

Možda je dramom “Poslednji Ikarov let”, koja je premijerno izvedena i pobedila na festivalu pozorišnih amatera Kosova i Metohije, u izvođenju gnjilanskog pozorišta, a njen tekst uvršten i u repertoar Beogradskog dramskog, Pavle Paja B. Nikolić, rešio da položi i taj poslednji ispit. Ili je to bila njegova ispovest i priznanje koja je to žudnja, koja bezuslovna ljubav, odredila ne samo njegov život već i njegovu smrt.
—–
Nema tu nikakve namere ni plana. Jednostavno, nije ni mogao ni umeo drugačije. Poput Ikara je leteo za svetlošću. Ka suncu. Dok mu se nije sasvim približio… maja 2007. godine.

Gordana Urošević

Comments

comments

This entry was posted in Biografije, Obrenovčani/ke.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*