Priča o jednoj ulici – Ulici zaljubljenih

Kada su posle velikih društvenih promena početkom dvehiljaditih političari odlučili da promene nazive većine ulica u Obrenovcu, ni slutili nisu na kakve će muke staviti Obrenovčane. Valjalo je tada skinuti sa tavana i izneti iz podruma antologije književnosti i stare udžbenike istorije i obnoviti gradivo: ko je ko u srpskoj literaturi, ko je kome u istoriji bio deda, otac ili sin, ko je, kada i dokle vladao, sve zarad opšte kulture i informisanosti. I tako pisci, carevi i carice, kraljevi i kneževi, ničim izazvani, proteraše narodne heroje i žrtve fašizma.

Nađoše se tako na istom mestu Nemanjići, Obrenovići i Karađorđevići. Svoje ulice dobiše i Prota Mateja, Nušić, Dučić, Desanka, a o Banović Strahinji da i ne pričam. Njegovo ime dobio ceo jedan sokak, u to vreme još i neasfaltiran. Snaći se u Obrenovcu tih godina bilo je teško i nama Obrenovčanima. Kako je bilo onima koji su u njega dolazili iz drugih gradova ne mogu ni da zamislim, jer čak ni mi nismo znali da im kažemo gde se koja ulica nalazi.

Ako ste mislili da će ovo biti priča o obrenovačkim ulicama i našem nesnalaženju s njihovim novim nazivima, pogrešili ste. Ovo bi trebalo da bude priča o ulici koja je obeležje našeg grada, a koju retko ko prepoznaje po starom, a čini mi se, ni po novom nazivu, ali je zato svi znaju po nazivu koji su joj dali sami Obrenovčani.

Da ste svojevremeno želeli da saznate gde se nalazi ulica Aleksandra Tajkova, možda bi vam od pomoći bio neko od starijih Obrenovčana. Za pronalaženje Hajduk Veljkove ulice sigurno bi jedino bilo ako u pomoć pozovete “Gugl” ili “Plan Plus”. Ali ako bi pitali za Ulicu zaljubljenih, uveren sam da bi vam vrlo lako objasnili gde se ona nalazi. I da mi ne zamere poznavaoci pravopisa što je navodim velikim slovom! Znam da joj to nije pravi, zvanični naziv, ali po svemu drugom zaslužuje veliko slovo. Uostalom, moja priča, pa i veličinu slova biram ja.


Kratka poprečna ulica koja povezuje ulice Vuka Karadžića i Vojvode Mišića bila je jedno od omiljenih mesta zaljubljenih stanovnika naše varoši. Koliko se samo prvih poljubaca dogodilo u njoj… Ta, uvek slabo osvetljena ili bolje reći neosvetljena ulica (slučajno ili namerno, to nikada nećemo saznati), između dva reda skrovitih prizemnih kuća ušuškanih u dvorištima punim zelenila, bila je mesto na kome su se razmenjivale i emocije i nežnosti, lepše nego na bilo kojem drugom mestu. A i u tome se znao neki red: obično u najvećoj tišini da se kojim slučajem ne bi uznemirili stanari okolnih kuća. Galama bi automatski značila i kraj romantičnih sentimentalnosti. Jedno od nepisanih pravila bilo je da se tom ulicom ne prolazi u kasnim večernjim satima (da, kasnim za ono vreme, oko 11 ili 12, zamislite samo…), osim u slučaju neke preke potrebe i to samo zbog toga da se ne bi narušavala atmosfera koja je vladala u ulici. Slučajni prolaznici su glasnim nakašljavanjem izdaleka zaljubljenima skretali pažnju na sebe i time ih obaveštavali da će uskoro proći pored njih, što bi, u neku ruku, moglo da se razume i kao neka vrsta izvinjenja zbog narušavanja intime.

Ulica zaljubljenih je imala odličnu poziciju u odnosu na neka od tada omiljenih mesta za izlaske u centru grada poput kafića “Eks” ili “Sedmice”, bašte Doma JNA ili parka. U nju se skoro redovno skretalo i na putu iz “Konkorda” ka “Stočnjaku”, Potića voću, valjevskoj ili šabačkoj Zvečkoj, iako je, realno, bilo mnogo kraćih putanja. Stajanje ispred “Sedmice” prekidala je rečenica “Hajde da se malo prošetamo”, uglavnom iz zdravstvenih razloga (trebalo je stajati par sati u mestu), a podrazumevala je da jedan deo te pešačke ture vodi i kroz mrak Ulice zaljubljenih, naravno uz sve što prati jednu takvu “mračnu” atmosferu.

Ulica zaljubljenih prepoznatljiva je i po svojim drvoredima duž oba trotoara. Ta stabla zapamtila su mnoge generacije Obrenovčana, a kada bi kojim slučajem mogla da govore siguran sam da bi svedočila o mnogo priča o nama. Imala su važnu ulogu jer su služila da se na njih džentlmen nasloni leđima, jer nikako nije mogao da dozvoli da se dama naslanja na drvo da ne bi isprljala svoju garderobu, pa se, eto, on žrtvovao u opštem interesu. I kao što to obično biva, na neke stvari čovek ne može da utiče, pa se dešavalo da je broj zainteresovanih parova bio veći od broja stabala, što je značilo još koji krug šetnje po gradu dok se neko stablo ne oslobodi. A u nama neizdrž… Bilo je to vreme romantike i čistih, iskrenih emocija, u ulici u kojoj smo kao klinci doživeli prve nespretne poljupce koje je pratilo podrhtavanje čitavog tela. A kasnije, kada smo se malo oslobodili, tu smo redovnim vežbanjem veštinu ljubljenja dovodili skoro do savršenstva. Tako su nam bar govorili, a mi, razume se, verovali da je baš tako.

A onda su došla neka nova vremena u kojima je romantika iz Ulice zaljubljenih ustuknula pred novogradnjom. U dvorištima nekadašnjih malih prizemnih kuća, ušuškanih u zelenilo, počela su da niču višespratna zdanja neobičnog izgleda, sa balkonima i prozorima koji gledaju na ulicu zaljubljenih. Na prozorima se često mogla primetiti po koja radoznala silueta, neretko i neskrivena iza zavese. Elektrodistribucija ili ko već, postavila je stubove sa rasvetom, tako da je u ulici zaljubljenih noću sijalo kao u sred dana. Ni traga od prošlih vremena i nekadašnje romantike. Venecija ima “Most uzdaha”, Rim “Fontanu želja”, a da se ja nešto pitam (a ne pitam se), Obrenovac bi trebalo i zvanično da dobije Ulicu zaljubljenih, bar zbog nekih dobrih starih vremena i nas koji smo ta vremena živeli. A Hajduk Veljku svaka čast…

Do tad, vi budite ili ostanite zaljubljeni, a za ulicu se snađite sami.

Dejan Kovačević

Comments

comments

This entry was posted in Moj Obrenovac.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*