Sa promocije knjige “Obične obrenovačke priče”

Nikad ne možeš da budeš načisto kakva te sudbina čeka. Ni dal tu išta od tebe zavisi. Dal te je sreća pogodila kad si se već rodio u obrenovačkom porodilištu? Možda su ti zvezde bile naklonjene, pa si ceo život nečiji sin, unuk, brat, muž, razredni starešina, drug iz detinjstva… A moguće i da je sticaj okolnosti doprineo da danas budeš baš to što jesi. Istina, smatrao si da je najmanje što, ipak, možeš, da budeš prvo poslušan i lepo vaspitan, onda redom: dobar đak, vredan student željenog fakulteta, uzoran nastavnik … znate već kako to ide; da u međuvremenu ne padaš u iskušenja, pa ne sediš na ‘ladnom betonu na školskom igralištu, ne zapališ ni jednu cigaretu kad su svi počinjali  da puše, ne baviš se politikom kad su… ma da.

I bio si srećan što si gledao Tarzana u bioskopu “Palež”, nosio leviske, imao svoj gramofon i ploče pride, izlazio u “Konkord” i “Sedmicu”… Provodiš tako ceo život u jednoj varoši, jasno vidiš sva njena lica, uočavaš kako se menja… A onda počnu da ti se vraćaju slike iz nekih godina pre. Sa njima dolaze i glasovi, mirisi, ukusi… Prolaze ti čitavi filmovi pred očima sa nekih rođendana, ekskurzija, iz škole i vojske… I tu su opet Nazmija poslastičar, i nastavnik Pera, i Ilijaz – Sinatra sa Stare pruge, i Kuza; i osećaš ukus soka od zove, pogačica iz PKB-a i baklava iz Redžine poslastičarnice, i još je vruć hleb iz pekare prekoputa Male Rabe; i čuješ sasvim jasno hitove Holi DŽonsona i Done Samer kako odjekuju iz diskoteke pod lipama. I osmehuješ se. Da, baš tako kao i vi sada. I lepo ti je, a ne pričaš mnogo o tome nikom. Možda to dolazi svima u ovim godinama, misliš. Pitaš se da nisi odveć sentimentalan, il nostalgičan. Ma jesam, zaključiš. Šta je, tu je.

I tako, bez nekog posebnog povoda, i skoro mimo tvoje volje, kreneš da zapisuješ te svoje uspomene. Tako jedne noći, pa druge, treće… Pročitaš ih sutradan, i opet se pojavi onaj osmeh. I opet ti lepo.

Dragi moji, tako je nekako sve počelo pre godinu il dve, ne sećam se više. Prvi od tih zapisa su me sačekali u inboksu, uz poruku “Ajd pročitaj ovo, pa javi kako ti se čini. Pozdrav, Koča”. Iako se poznajemo više od 30 godina (zar je već toliko!?), nisam ni naslutila šta me čeka. A pisalo je odprilike ovako:

Ono što je posle usledilo, mogli smo svi da čitamo. Ipak je ponešto i u tajnosti pripremano. I danas je knjiga “Obične obrenovačke priče” Dejana Kovačevića, našeg Koče, u izdanju obrenovačke biblioteke, krenula put svojih čitalaca. Da je čitamo, da se osmehujemo i da nam bude lepo.

Ivana Janošević
(uvodna reč na promociji knjige “Obične obrenovačke priče” Dejana Kovačevića, održane 30. maja 2019. u prepunoj čitaonici obrenovačke biblioteke)

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac za početnike.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*